Nikada, draga moja, nikada mi nećemo biti isto. Niti će tvoja tuga uspeti s mojom da se meri.

To, što ponekad zajedno plačemo, isto je nekako kao i kad se u smehu zanesemo, pa ponekad, eto, kroz istu boju naočara gledamo svet – koji nas i dalje deli. Samo je i granica podele među nama obojena, pa se slabije vidi.

Između tvoje jave i sna koji ja sanjam, priznajem, daljina  i praznina nema. To, što je jedno java, a drugo samo san, i nije mnogo važno. Za mene.

Ali ta tvoja java tebi je kruna i žezlo, i pečat i slovo i krst. I više i dalje i šire. I uspon i let.

Pa samo kad te ubode  stvarnost koja zaboli, na primer da ta kruna nije od zlata i da je visoko niže i široko uže, i da su i uspon i let pad, ti me tad  približiš sebi. Da opipaš, čuješ, da omirišeš ukus poraza, sagledaš boju tuge i vidiš kako izgleda suza kad teče.

Nikada, draga moja, mi nećemo biti isto.

Advertisements