O onijem ljubavima koje ljubav nisu

Ne znam, bre, šta je sa ovijem ženama, vrane im mozak ispile, šta li je, pa pod staros zaborave sve šta je bilo i kako je bilo, i suze prolivene, i obraze koji bride , popreke poglede i ono, sed tu i ćuti, da te nisam čuo, ćuš bre, uradi ovo, da te nisam vido tamo….i sve bre, sve zaborave, pa kad im dođe vreme da malko dušom danu, Bože mi oprosti, ni tad, vala, ne znaju da danu. I bar ono što im ostanulo da znaju proživet malo na miru, da dušu svoju napaćenu ne muče, da legnu mirna srca i bez straha se probude.

A one, bre, velim ti ko sestri ti velim, ako si mlada, mlađa da mogu i tetka da ti bidnem, al ti oću kazat da ja to ne razumem, da one čim i’ sarane, te, muževe njiove, ko da više i ne progledaju. Crne marame metnu taj dan i više i’ ne skinu, u njima i’  zakopaju, neke u suzama do poslednji dan.

Ko da suze nisu svaki bogovetni dan lile i za nji’ova života, tijeh muževa njiovi’, sve nekih prekih ljudi koji im, sem tijeh suza i udaraca raznijeh i sa svijeh strana, ništa nisu ni pružili.

Ja nisam dala na sebe, ovoga mi krsta, od prvijeh dana sam ti ja zube pokazala, pa nek se zna, oćel bit il nebit. Kaže mi sestra, kad joj kazah kako ja smatram kako treba,kako il nikako,  veli mi, lako’j tebi, ti njega nisi ni volila, pa te bilo briga što će bit, al ja sam mojega zavolela i znam da i on mene voli.

Koje crno voli, vičem ja, jali ti ona modrica pod okom pred prvi porođaj od tog crnog volenja, jesiil bre ti pri čistoj svesti, gde se tu sme reć da se voli, kad je on ruku na te tad, kako neće i poslen. Koliko te voli, mislim se ja, vidla sam kad su nas preko firme, on i ja smo zajedno radili, u Prokuplju,  vodili u Kuću cveća, tako je vreme bilo, pa svi poveli žene, a on sam. Pitam ga ja, đe mi je sestra, zete, namerno ga pitam pred svima, a on promrlja nešto i sve do kraj puta nije reč prozborio sa monom.

Ajooooj, kad ga saraniše, samo što za njim ne skoči, kuku mene, onoga ti čuda ne viđeh ni kod najvećih ljubavi koje su za života bile. Valjda joj od šamara što ih je primala, ta ljubav onoliko narasla, šta li je, ne znam, al osta ti ona neutešna i kad je danas sluša, reko bi čoek da take ljubavi nije bilo niti će je bit.

Ima i bilo je tija, nekijeh brakova iz ljubavi nastalih, dobro, nije to ko ovo danas, sve na izvolte i sve odma i pre vremena, ali, volelo se i tada. Pa i kad roditelji navale da te udadu, a ti kažeš momku i on, il te prosi ili krade. Al te drugome ne da. Neki posle i nastave da vole, ali većma tu ljubav nastave šamarima pokazivat. Žene što od svojih , što od onog, šta će reć svet, što zbog đece, ćute i trpe. Izjadaju se sestri, drugarici, koleginici, pa se posle kaju, kad se pokaže dobrim, pa opet zaplaču, i tako, ukrug.

Dok on ne padne u postelju ili ona sama. Al bolje on, njega će ona i takoga dvorit do onoga dana. Nju, nedo joj Bog, ako đeca ne priskoče, često i nema ko da gleda. A on neće.

I sad, pitam ja tebe, kako može  da plače za nekim od kojega čitava života dobra nije viđela, ako je sa njijem đecu izrodila, od koga je samo šamare i uvrede dobijala, kojega se za života njegovoga plašila i kad god je mogla,  od njega se  ustranu sklanjala?

Advertisements

16 thoughts on “O onijem ljubavima koje ljubav nisu

  1. Ima tu od svega pomalo, njen izbor pa mora da trpi, nema kud, šta će reći svet. A ovo je podneblje gde se šamar ne smatra nasiljem već „vaspitnom“ merom. I teško će se to mišljenje iskoreniti bez obzira na emancipaciju (žensku) i novouvedene zakone.

  2. Ima tu svega pomalo, verovatno nema kud, izabrala pa mora da ćuti. A skoro čuh od jednog gospodina da šamar nije zlostavljanje već „učenje“ pameti. Teško će se neke stvari iskoreniti sa ovih prostora bez obzira na emancipaciju i zakone 😦

  3. Ukorenjeno od davnina, od detinjstva….Slušam ovu moju familiju poslednjih par meseci što ih nisam saslušala za ceo život. Još uvek postoji, a ja besna. Na zatucanost u ovom vremenu.

  4. Stvarno, da ti kažem, ta mi stvar nikad nije bila jasna. A viđao sam takvih primera; ubije Boga u njoj, ili ne samo to, nego je i vređa, ponaša se kao prema životinji… a ona „ne da naneti na njega“, kako se kaže u mom kraju. Đavo će ga znati…

  5. Neke zbog sebe, dece, oca, majke, sveta pristaju na takav život ali zaboravljaju da je taj život samo njihov a ne svih ovih nabrojanih…
    Znam samo da se nekada podrazumevalo da muž sme da udari i da zaista i udari ženu a da mu se to ne uzima za zlo, već da ona to odmah oprosti, shvati kako on za nju mari pa tako ljubomiriše ili ga je nešto izazvala što je progovorila pa i ako je zato dobila ćušku… Hm, ovo je za mene i moje poglede na život mnogo.
    A, što plaču za njima? Navika, kao ni jedna druga vrpca, vezuje ljude. Žene su oduvek vaspitavane da se traba žrtvovati za svoje (majka, otac, deca, muž…) i da je nama kao ženama to mnogo lakše i da mi to mnogo bolje umemo nego muškarci… E, eeee, tuga je to. A, možda one plaču za svojim životom što su ga predale njemu u ruke, a on otišao u zemlju, baš kao i njihov oteti život.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s