Ne znam, bre, šta je sa ovijem ženama, vrane im mozak ispile, šta li je, pa pod staros zaborave sve šta je bilo i kako je bilo, i suze prolivene, i obraze koji bride , popreke poglede i ono, sed tu i ćuti, da te nisam čuo, ćuš bre, uradi ovo, da te nisam vido tamo….i sve bre, sve zaborave, pa kad im dođe vreme da malko dušom danu, Bože mi oprosti, ni tad, vala, ne znaju da danu. I bar ono što im ostanulo da znaju proživet malo na miru, da dušu svoju napaćenu ne muče, da legnu mirna srca i bez straha se probude.

A one, bre, velim ti ko sestri ti velim, ako si mlada, mlađa da mogu i tetka da ti bidnem, al ti oću kazat da ja to ne razumem, da one čim i’ sarane, te, muževe njiove, ko da više i ne progledaju. Crne marame metnu taj dan i više i’ ne skinu, u njima i’  zakopaju, neke u suzama do poslednji dan.

Ko da suze nisu svaki bogovetni dan lile i za nji’ova života, tijeh muževa njiovi’, sve nekih prekih ljudi koji im, sem tijeh suza i udaraca raznijeh i sa svijeh strana, ništa nisu ni pružili.

Ja nisam dala na sebe, ovoga mi krsta, od prvijeh dana sam ti ja zube pokazala, pa nek se zna, oćel bit il nebit. Kaže mi sestra, kad joj kazah kako ja smatram kako treba,kako il nikako,  veli mi, lako’j tebi, ti njega nisi ni volila, pa te bilo briga što će bit, al ja sam mojega zavolela i znam da i on mene voli.

Koje crno voli, vičem ja, jali ti ona modrica pod okom pred prvi porođaj od tog crnog volenja, jesiil bre ti pri čistoj svesti, gde se tu sme reć da se voli, kad je on ruku na te tad, kako neće i poslen. Koliko te voli, mislim se ja, vidla sam kad su nas preko firme, on i ja smo zajedno radili, u Prokuplju,  vodili u Kuću cveća, tako je vreme bilo, pa svi poveli žene, a on sam. Pitam ga ja, đe mi je sestra, zete, namerno ga pitam pred svima, a on promrlja nešto i sve do kraj puta nije reč prozborio sa monom.

Ajooooj, kad ga saraniše, samo što za njim ne skoči, kuku mene, onoga ti čuda ne viđeh ni kod najvećih ljubavi koje su za života bile. Valjda joj od šamara što ih je primala, ta ljubav onoliko narasla, šta li je, ne znam, al osta ti ona neutešna i kad je danas sluša, reko bi čoek da take ljubavi nije bilo niti će je bit.

Ima i bilo je tija, nekijeh brakova iz ljubavi nastalih, dobro, nije to ko ovo danas, sve na izvolte i sve odma i pre vremena, ali, volelo se i tada. Pa i kad roditelji navale da te udadu, a ti kažeš momku i on, il te prosi ili krade. Al te drugome ne da. Neki posle i nastave da vole, ali većma tu ljubav nastave šamarima pokazivat. Žene što od svojih , što od onog, šta će reć svet, što zbog đece, ćute i trpe. Izjadaju se sestri, drugarici, koleginici, pa se posle kaju, kad se pokaže dobrim, pa opet zaplaču, i tako, ukrug.

Dok on ne padne u postelju ili ona sama. Al bolje on, njega će ona i takoga dvorit do onoga dana. Nju, nedo joj Bog, ako đeca ne priskoče, često i nema ko da gleda. A on neće.

I sad, pitam ja tebe, kako može  da plače za nekim od kojega čitava života dobra nije viđela, ako je sa njijem đecu izrodila, od koga je samo šamare i uvrede dobijala, kojega se za života njegovoga plašila i kad god je mogla,  od njega se  ustranu sklanjala?

Advertisements