Stajala je, naslonjena na vrata, s hodničke strane, iskosa zagledana u svoj lik u ogledalu koje je, obasjano zracima izlazećeg sunca, isijavalo nepostojeće suze na njenim obrazima. Svesna činjenice da se trenutak njene  odluke, koja će promeniti mnogo života oko nje, bliži brznom koju ni sama nije mogla da prihvati, prelistavala je stranice svoje prošlosti ubrzano kao iskrzana skripta pola sata pred ispit.

Da li je ovo kraj onog ružnog protiv čega se borila pogrešnim oruđem, pitala se, ili samo nagoveštaj nekog početka koji će doneti spas od tog ružnog, od preispitivanja, strahovanja, bežanja, skrivanja…

Nikada nije mogla da odgovori ni samoj sebi, kada je odlučila da ne bude ona kakvom ju je majka učila da bude, kakva je bila za familiju u koju je ušla i kakvom je smatrao čovek kojeg je nazivala svojim mužem. Da li, onda, kada je na dan njihovog venčanja, pred onolikim svatovima koji se vesele, raširio novine i okrenuo joj leđa, zadubvši se u rezultate fudbalske utakmice koju je propustio zbog nje? Ili onda kada je ostavio u bolnici da se bori za tek začeto dete, pa se uputio na pijanku sa drugarima? Kada ga je čekala satima da se vrati iz radnje u koju je otišao po cigarete, a onda je usred noći probudio zveket posuđa dok je  tražio večeru? Kada joj je opalio prvi šamar? Ili drugi? Sledeći…

U svojim devojačkim snovima nikada nije ni pomišljala , a kamo li videla sebe u zagrljaju drugog, osim svog muža i oca svoje dece. Pa ipak, posle prvog šamara shvatila je da će mu se osvetiti , najbolje i najbolnije, prevarom  koja joj je prva pala na pamet. Poslužio je tome majstor koji je , dok je krečio dečju sobu, šeretski pozivao gazdaricu da mu skuva kafu. Drugi šamar je oplakivala sa komšijom koji je često vodio dete u šetnju u vreme kad i ona. Pa se produžilo , to, i neko vreme posle trećeg šamara.

Posle ih više nije ni brojala.

Na udarce je navikla, gotovo da je sama pružala obraz, njegovoj ruci, dok je još bila u letu.

Nije manjkalo ni udvarača. Mladih, starijih, upornih, slučajnih… Dovoljno, za prkos u njenim očima dok  tragovi njegovih prstiju blede na njenom obrazu. Za mir u njenoj duši kad pomisli, Bože, gde će mi duša. Za sjaj u oku, bez suza. Za spokoj i odsustvo straha.

Nikada nije ni pomislila da se može zaljubiti. A ipak, jeste.

Pojavio se, u njenom srcu, iznenada, kada je gotovo izgubila svaku nadu da će i njenoj duši nekada biti lepo. Kada je samo dete moglo da joj izazove osmeh.

Nije tražio ništa, a nudio je sve. Čekao. Ćutao, sve dok ona mora da ćuti. Zvao u novi početak, kada je ona mislila da pred sobom ima samo kraj.

Isplakala je sve suze, kojima dotad nije davala da poteku. Dugo sedela na detetovom krevetu, grleći malenu pidžamu i nespakovanu novogodišnju jelku s koje su padale loše pričvršćene srebrne zvezde.

Deda će je dovesti iz vrtića, bila je sigurna. Tata će zakasniti, po običaju. Baka će joj pružiti čokoladu, krijući suze.

Plakaće, danima, i u san odlaziti u suzama, šapućući, mama, znala je, i to ju je peklo ko vreo nož da joj neko stavlja na dušu. A onda će jednog dana ipak  prestati da plače, zajecala je u sebi, svesna da je to još više boli i peče.

Izašla je iz kuće iz koje je ponela samo bol i malenu dečiju pidžamu kojom je prethodno dugo brisala suze.

Advertisements