Ona, kada je rešila da ode

Stajala je, naslonjena na vrata, s hodničke strane, iskosa zagledana u svoj lik u ogledalu koje je, obasjano zracima izlazećeg sunca, isijavalo nepostojeće suze na njenim obrazima. Svesna činjenice da se trenutak njene  odluke, koja će promeniti mnogo života oko nje, bliži brznom koju ni sama nije mogla da prihvati, prelistavala je stranice svoje prošlosti ubrzano kao iskrzana skripta pola sata pred ispit.

Da li je ovo kraj onog ružnog protiv čega se borila pogrešnim oruđem, pitala se, ili samo nagoveštaj nekog početka koji će doneti spas od tog ružnog, od preispitivanja, strahovanja, bežanja, skrivanja…

Nikada nije mogla da odgovori ni samoj sebi, kada je odlučila da ne bude ona kakvom ju je majka učila da bude, kakva je bila za familiju u koju je ušla i kakvom je smatrao čovek kojeg je nazivala svojim mužem. Da li, onda, kada je na dan njihovog venčanja, pred onolikim svatovima koji se vesele, raširio novine i okrenuo joj leđa, zadubvši se u rezultate fudbalske utakmice koju je propustio zbog nje? Ili onda kada je ostavio u bolnici da se bori za tek začeto dete, pa se uputio na pijanku sa drugarima? Kada ga je čekala satima da se vrati iz radnje u koju je otišao po cigarete, a onda je usred noći probudio zveket posuđa dok je  tražio večeru? Kada joj je opalio prvi šamar? Ili drugi? Sledeći…

U svojim devojačkim snovima nikada nije ni pomišljala , a kamo li videla sebe u zagrljaju drugog, osim svog muža i oca svoje dece. Pa ipak, posle prvog šamara shvatila je da će mu se osvetiti , najbolje i najbolnije, prevarom  koja joj je prva pala na pamet. Poslužio je tome majstor koji je , dok je krečio dečju sobu, šeretski pozivao gazdaricu da mu skuva kafu. Drugi šamar je oplakivala sa komšijom koji je često vodio dete u šetnju u vreme kad i ona. Pa se produžilo , to, i neko vreme posle trećeg šamara.

Posle ih više nije ni brojala.

Na udarce je navikla, gotovo da je sama pružala obraz, njegovoj ruci, dok je još bila u letu.

Nije manjkalo ni udvarača. Mladih, starijih, upornih, slučajnih… Dovoljno, za prkos u njenim očima dok  tragovi njegovih prstiju blede na njenom obrazu. Za mir u njenoj duši kad pomisli, Bože, gde će mi duša. Za sjaj u oku, bez suza. Za spokoj i odsustvo straha.

Nikada nije ni pomislila da se može zaljubiti. A ipak, jeste.

Pojavio se, u njenom srcu, iznenada, kada je gotovo izgubila svaku nadu da će i njenoj duši nekada biti lepo. Kada je samo dete moglo da joj izazove osmeh.

Nije tražio ništa, a nudio je sve. Čekao. Ćutao, sve dok ona mora da ćuti. Zvao u novi početak, kada je ona mislila da pred sobom ima samo kraj.

Isplakala je sve suze, kojima dotad nije davala da poteku. Dugo sedela na detetovom krevetu, grleći malenu pidžamu i nespakovanu novogodišnju jelku s koje su padale loše pričvršćene srebrne zvezde.

Deda će je dovesti iz vrtića, bila je sigurna. Tata će zakasniti, po običaju. Baka će joj pružiti čokoladu, krijući suze.

Plakaće, danima, i u san odlaziti u suzama, šapućući, mama, znala je, i to ju je peklo ko vreo nož da joj neko stavlja na dušu. A onda će jednog dana ipak  prestati da plače, zajecala je u sebi, svesna da je to još više boli i peče.

Izašla je iz kuće iz koje je ponela samo bol i malenu dečiju pidžamu kojom je prethodno dugo brisala suze.

Advertisements

52 thoughts on “Ona, kada je rešila da ode

  1. Nego Negoslava nije ovo izveštaj sa utakmice pa da se navedu samo osnovni podaci. Bez sagledavanja svih činjenica i okolnosti vezanih za priču ovo dvoje (+) ljudi, svako ko nije odoleo porivu da sudi i presuđuje imao je nepotpun slučaj. Tako da se ne mogu složiti da je sjajno napisano. Možda zato što je omot spisa malo teži i zato što mu je mesto u sudu.

        1. Čini mi se da si prestrog. Malo me… reže ta odrednica, tabloidna…
          Priča je izašla iz mene u jednom dahu, kao posledica jedne nerazmrsive situacije, u kojoj neko ko je uvek tvrdio – ja ne bih… dolazi u stanje, makar privremeno, kada mora tako kako je mislio-mislila da nikada ne bi.Onda, kada je mislila da njen život postaje ugrožen o-p-stajanjem u zajednici u kojoj trpi i, što je najgore, postaje i sama sve gori čovek i loš primer svom detetu koje svesno, ma koliko bolelo, ostavlja tu gde je rođeno.
          Ali zna da će se uskoro vratiti po nju.

          1. Mnoge činjenice i okolnosti koje samo ti znaš, kao i sve one koje možda ne znaš, su izostale, jer jedan dah je malo da se zaroni dublje. Zato osećaj površnosti, ako je to blaža odrednica. Kao neko ko na sebe preuzima odgovornost pričajući tuđe priče, valjalo bi da znaš svoje motive i da znaš kakvu poruku šalješ načinom, da se razumemo, prenošenja tih priča. Kako si već jednom preskočila ta pitanja ovde završavam i ne nadam se mnogo.

            1. Bojim se da očekuješ previše od jednog običnog zapisa trenutne situacije, da ne kažem kako mislim da si prestrog. Nje mi namera da se branim,prihvatam jedino to da je možda trebalo da oćutim … ali se tešim time da ovo nije psihološka studija , ni predlog, ni poziv na isto ponašanje. A možda su svi ovi komentari, kao sjajna dopuna postu,najbolje trasiranje puta kojim se mora ići?
              Mislim, ne znam… možda sam samo htela da ostavim jedan običan zapis… a možda se ne usuđujem, ne zbog sebe, da budem detaljnija.

  2. Teška priča… Ipak, ne treba osuđivati, pogotovo ne donositi zaključke a ne znati čitavu priču, sa obe strane. Složila bih se sa poznanikom da je detetu svakako mesto uz majku, ako nije nepodobna / a zna se šta to podrazumeva/ i da je sve ostalo samo osveta povređenih očeva. Opet, sa druge strane ovo je nažalost nesređena država, i zlostavljane žene i deca su „zaštićeni“ ali samo na papiru. Sve ostalo je priča jer kako će majka koja nema posao niti bilo čiju materijalnu podršku iznajmiti stan, hraniti dete i sebe, i ono što je najvažnije platiti advokate, jer to jako mnogo kosta. A sve ostalo, priče kako bih ja ovo ili ono da sam na njenom mestu su samo demagogija. I prazno tapšanje po ramenu. Nažalost, ovo je istina, i to surova.

    1. To su one stvari o kojima ja nisam htela da pričam, da ne bi opterećivala priču i sud svakoga od nas. Svi su u pravu i sve je u pravu – no, vreme, država, ne-prilike… sve to definiše neke postupke, čak i onda kada istinski verujemo i zalažemo se za nešto drugo. Hvala ti.

  3. Wojciech

    Ne verujem da takva odluka može da se zaboravi i preboli.
    Ali život je čudo.
    Ko zna… možda neko i može, mada ne verujem.
    Ostaje onaj „rez“ u grudima koji mora da zaceli kad tad.
    A to je Anrdić fantastično opisao u romanu Na Drini Ćuprija.
    S’ tim rezom nema života.
    Kad tad, po svaku cenu, „most“ mora da se sagradi…
    Jer sve raste pa i potisnuta bol.
    I kad se najmanje nada, kad su uslovi života super, dok sprema frizuru za odlazak u neki lepši svet… Šta ako iza sebe, u ogledalu vidi to dete?
    Kako raste bol, tako raste i „pidžama“.
    Savast je najveći sudija, i lako se stvari preokrenu onda kad se najmanje nadamo.
    E tad se, (ned’o Bog nikome), pidžama zakopčava na leđima…

    Izvini Negoslava – raspisao sam se.
    Pogodio me je ovaj post.
    Pozdrav! 🙂

  4. Ја мајку која остави дете (поготово насилнику) не могу да разумем. Ако не може дете да поведе у нови живот са новим човеком – онда треба да почиње нови живот сама, са дететом.
    Много, много тешка прича, а ово написано је само моје мишљење…

      1. Само тако остављено дете зна колико то боли! Само дете које у тренутку кад му мајка највише треба, а она му окреће леђа, из чисто себичних разлога, зна колико боли!
        Не могу да разумем…

  5. Negoslava, opet si u onoj formi u kojoj te najviše volim. Iznosiš tako jasno hirurški precizno skice iz ljudskih života… Slažem se sa Tangolinom, pogotovo što nije odlazila u nepoznato već u novo, bolje sa poznatim – koji bi trebalo da je prihvati sa detetom… Ali kao i Tanja, i ja sam odgledala mnoga naličja takvih kaputa… Piši, ovo piši… divna N. 🙂

      1. Maaa..
        Razljute me takve priče. Posebno danas. Žene su zaštićene kao beli medvedi, i dovoljno je da pokaže prstom na muža i kaže da je mlati pa se već ceo sistem digne oko nje. A kamoli ako je priča istinita. Razumem i da je njoj teško, i da gubi veru i snagu. Ali dete?
        To maleno biće koje će odrastati uz oca nasilnika, koji kad izgubi primarni objekat koji je mlatio, i sada lako može da pređe na dete. To dete koje će odrastati uz saznanje da ga je majka ostavila takvom ocu, da ga je ostavila….

        Jezivo….
        Jbš mi i struku i posao ako posle išta mogu da popravim. 😦

        1. Хтедох да напишем, а онда прочитах да си ти написала оно што и ја мислим. Нећу улазити у ситуацију остављања детета са оцем који је насилник, ти си то написала. Ја ћу врло кратко.
          Ја деце немам, неко би рекао да онда немам право да коментаришем поступак једне мајке, али, као и увек и по питању тога имам мишљење.
          У себи, испод срца, носиш дете, од тачкице до бебе – девет месеци. Из твоје утробе излази дете. Од њега може да те раздвоји само смрт. То је моје мишљење.

          1. NIsam majka, ali mislim da imam pravo komentarisati jer jesam otac, koji je preživeo i razvod.
            Potpuno se slažem sa Ivom i Tangolinom, kao otac koji je imao daleko bolje uslove za odgajanje deteta, a opet svestan da detetu nigde ne može biti bolje nego uz majku, nisam ni jednog trenutka bio u dilemi kome trebada pripadne dete.Naravno majci.
            Ne bitno koliko je to za mene bilo bolno, što je prirodno, prirodno je.Dete bi ostalo sa mnom, samo u slucaju da je majka nije htela…

            1. Rekoh da neću, ali ne mogu da ćutim.
              Šta su to bolji uslovi? Kuća na dva sprata, tv u svakoj sobi? Ili je važno ko od roditelja ume da pruži osnovno: osećaj stabilnosti, sigurnosti i ljubav. I ko od roditelja prepoznaje potrebu deteta da gradi odnos sa onim drugim roditeljom?
              U ovakvoj državi, ne možemo nekome oduzeti pravo da se stara o detetu samo zato što je podstanar ili je kuća nabijača. Samo u retkim slučajevima mogu naći objašnjenje za ovakav postupak majke – ne i opravdanje.
              Jesam žena i majka, ali nisu sve majke majke. Ima veoma dobrih očeva, i u skoro trećini slučajeva oni dobijaju starateljstvo. I bravo za njih 🙂

              1. Mislim da se nismo razumeli….Uslovi, ma kakvi bili, nisu bitni, samo sam ih uzgred pomenuo, a čak nisam ni mislio na materijalno, već na neka činjenja, vođenje računa o detetu u vreme dok ne brak bio funkcionalan, ali zaista zanemarite taj detalj.
                Presudan je bio moj stav da joj je majka potrebnija nego ja, i zato se nisam upuštao u borbu za starateljstvo…..i nikada se nisam pokajao zbog toga.
                Jer bez obzira na sav moj trud, osetio sam njenu potrebu da gradi odnos sa majkom i to je presudilo.
                Nadam se da sam sada bi jasniji 🙂

  6. Rada72

    😦 Teška priča..bolna, a rađa i pitanje-zar dete nije moglo sa njom u novi život, kad je već otac takav-kakav je..pijanica i nasilnik 😦

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s