Tri metera somota i iskra u oku zaljubljene udovice

Sinoćke smo se kasno vratili kući, bili smo kod Danicu, na rođendan. Ono, nije da je baš vreme za slavenje, al mi dođe nekako žal, žena ostade udovica u najbolje godine, pa reko na  Velju, ajd d’otidemo, da ne bude sama, ti znaš kako je nju Vlasta poštovao i kako se trudeše da voj za svaki rođendan napravi nešto što će ju obraduje. Lani ne idomo, sve beše taze i nekako ni grtko, al nije red da žena bude kažnjena, ako je i bez muža ostala.Ono, znam ja da će si ona tuguje za cel život, vikam na Velju, ali red je da ne samuje i da se malko ortgne od sekiraciju i žalos i…sve.

Nebeše mi na Velju pravo, ti znaš kolko su si on Vlasta živuvali, pa da mu sad ide kod kuću a njega nema, al ga ubedi nekako, i mene mi neko grtko d’idem sama. Računam, i ona, žena, poviške će voli da s nekoga popriča, da se pomene njojan Vlasta, dosta su si godinke oni zajedno živeli i živuvali, decu očuvali,  pregrmeli i ćerkino udavanje i vrtanje, i sin im pravi onej gluposti, jedva ga iz zatvor izvadiše, pa kad trebaše da požive i prožive, on itide na onija put bez vrtanje.

Прочитајте више „Tri metera somota i iskra u oku zaljubljene udovice“

Noćas u Singapuru je već jutro

Noćas u Singapuru neko je ustao ujutru i seo za kompjuter i počeo da gugla reči na maternjem jeziku. Neke čarobne reči koje mirišu na rodni kraj i koje dragaju nepca, a oči zamagle tek toliko da suza opomene na vreme koje je potrebno da se odleti onamo gde te reči nemaju miris te singapurske nostalgije, probuđene zracima sunca koje će ka nama krenuti malo kasnije.

Noćas , koje se u Singapuru zove jutro, ta osoba koju zamišljam sa tragom nostalgije u oku, neka mi oprosti ako grešim, čita Kako se oseća čovek kad nekome učini zlo.

Прочитајте више „Noćas u Singapuru je već jutro“

Ako se nežnost zove njenim imenom ili jedna želja za njega

Pomozi mu, Bože, da razume ono što mu ona nikada neće objasniti, sve i da je pita. A neće, jer on i nema dovoljno vremena za pitanja, ni volje da ga traži, to vreme koje curi brže od njegove želje,  kad sve može biti napisano, makar na poleđini  razgovora u kojem je on  onaj koji ćuti.

Ona je tražila reči za svaki njegov treptaj, koji je mirisao pitanjem, ujedno tražeći svoje plavo u njegovom traženju crvenog.

Dva ruke koje su na kraju balade prazne. I radost u pogledu, koja bledi.

Прочитајте више „Ako se nežnost zove njenim imenom ili jedna želja za njega“

Plavo i reka koju noćas želim da sanjam

Sanjaću noćas reku preko koje želim da pređem.

Znam da nema nemirne brzake i da njen miran tok uliva nadu, bar ako sanovnik ne laže. I znam da njeno plavilo samo u snu biva  zaista plavo. Jer, mora da zvuči kao da reka nije mutna, kada već nije stvarnost, nego je samo san.

U snu je sve lepše i plavije i bistrije nego na javi.

Kada se smrači nebo i po danu, a reka dobija sumornu boju sebe same posle snega i kiše i kada se u nju sruči taj sneg ili ta kiša i sve što usput ponese, drvlje i kamenje ni na koga pobacano, i kada jaukne hukom, iako pitoma i mirna i tamo gde nije tesna, ta reka, hoće li odneti sobom prazninu koja izvire iz njene desne pritoke? Ili to beše leva?

Прочитајте више „Plavo i reka koju noćas želim da sanjam“

Kako je Deda Mraz usrećio one za koje sam ga lane molila i kako ga opet isto molim

Ovo pismo poslala sam mu pred samu ovu godinu

Dragi Deda Mraze

Poštujući sva pravila lepog ponašanja , evo reših da ti javim da sam dobro, koje i tebi želim , kako bi mogao i dalje da donosiš poklone svima koji su ih svojom marljivošću i finoćom tokom prethodnih dvanaest meseci zaslužili. To, što se za tvoje poklone kandiduju i oni koji nikako ne bi smeli da se nadju na listi predloga,zahteva i želja,  a , nažalost, neki od njih se i provuku u ešalon dobitnika, kao lepo vaspitana , neću ni da pominjem, jer nije moja stvar što postoje loši ljudi koji su uspeli da ubede i tebe, kao imnoge druge, da su dobri. Šta ja tu ima da se mešam, pa da se oni prepoznaju, pa da me posle prozivaju kako sam ih smestila u blog i time im zakomplikovala život-e ?

Прочитајте више „Kako je Deda Mraz usrećio one za koje sam ga lane molila i kako ga opet isto molim“

Nikada, draga moja, mi nećemo biti isto

Nikada, draga moja, nikada mi nećemo biti isto. Niti će tvoja tuga uspeti s mojom da se meri.

To, što ponekad zajedno plačemo, isto je nekako kao i kad se u smehu zanesemo, pa ponekad, eto, kroz istu boju naočara gledamo svet – koji nas i dalje deli. Samo je i granica podele među nama obojena, pa se slabije vidi.

Između tvoje jave i sna koji ja sanjam, priznajem, daljina  i praznina nema. To, što je jedno java, a drugo samo san, i nije mnogo važno. Za mene.

Ali ta tvoja java tebi je kruna i žezlo, i pečat i slovo i krst. I više i dalje i šire. I uspon i let.

Прочитајте више „Nikada, draga moja, mi nećemo biti isto“

Zlatni kavez za divu kojoj se ostvario san i bol od koje je ni smrt ne rastavi

Mahnito je šetala po ogromnom stanu, obeležavajući  parfemom koncentrične krugove  svoje usplahirenosti, dok se nervozno pogledavala u svakom ogledalu pored kojeg je prolazila.

Zašto? Dokle? Čemu?

Gde sam pogrešila?  Šta mi je smračilo pogled, pa sam svoju opreznost zamenila za prijatnost trenutka opčinjenosti, izdvojenom na krilima mojih očekivanja i tako opipljive šanse da sve to  željeno i čekano postane stvarnost?

Imam sve i nemam ništa – parala je svoju nutrinu ogoljenom istinom koja je bolela jačinom izrečene presude  , na koju čak nije smela ni da se žali.

Mat u jednom potezu.

Прочитајте више „Zlatni kavez za divu kojoj se ostvario san i bol od koje je ni smrt ne rastavi“