Iz nedavno iznajmljenog lokala na drugom spratu moderne poslovne zgrade u centru grada, izlazi doterana žena srednjih godina. Iza stakala svojih kancelarija radoznalo je pogleđuju „starosedeoci“, komšije koji su tu mahom godinama. I čiju monotoniju svakidašnjice u kojoj se svi znaju manje ili više, razbija intrigantna, uvek u žurbi i s brdom papira u rukama, gospođa koja se trudi da svakim pokretom i svakim korakom odaje utisak prezauzete poslovne žene.

Prilikom svakog od njenih mnogobrojnih prolazaka dugačkim hodnikom koji vodi do njene udaljene, poluizolovane kancelarije, žene više interesuje čime sa to, ona, bavi, nego kako izgleda. Tim pre što njihovom pažljivom i na ovakve izazove  osetljivom oku, ne mogu da promaknu ofucane flekne na cipelama čije su ogrebotine nevešto zamazane imalinom. Niti nedostatak velike količine kose na njenoj glavi, koji pokušava da prikrije trakicama i cvetićima i dečijim šnalicama. Ni suknja do iznad kolena u koju se utegla, previdevši rasparanost dobrog parčeta poruba s desne strane, odmah pored šlica. Ni često pocepane čarape.

Muškarce je više interesovalo stanje nogu „dobrodržeće polovnjače“, kako su je već označili u svojim nadevanjima imena svim komšinicama koje pobuđuju njihovu pažnju, u pauzama između klijenata koji na ovom spratu traže advokate, turističke aranžmane, frizerske usluge ili dopisništvo nekih novina. Tim pre, što je onaj izazovni šlic levo od rasparanog poruba njene suknje, izdajnički svedočio da je reč o …khm, osobi, svejedno da li je dama ili ne, ako se damom može nazvati osoba bez frizure i sa izanđanim fleknicama oguljenih cipela, dakle, jednostavno, o osobi koja tim šlicem odaje da svoje noge smtra lepim i vrednim izaganja čežnjivim muškim pogledima, spuštanih na njih u trenucima kraće ili duže dokolice.

Dotična da..  je dakako, bila apsolutno svesna interesovanja koje svojom pojavom izaziva na drugom spratu lusuzne zgrade u kojoj je,  blagoslovom ekonomske krize i besposlice koja vlada, uspela da za male pare i sama iznajmi lokalčić u zamračenom uglu. Dovoljan za posliće koje je uspevala da obavi kao jedina hraniteljica male porodice, u kojoj se muž i tata nikako nije snalazio. I to, još otkad je, kao do tada traženi stručnjak, ostao bez radnog mesta u laboratoriji ugašene firme, posle čega nikome nije bio potreban.

file611302923604

Tog podneva, dok se užurbano udaljavala iz svog taze poslovnog prostora, pitajući se da li da  produži kući ili da radni dan završi besciljnim kruženjem gradskim ulicama, glumeći i dalje užurbanu, prezaposlenu poslovnu ženu, iza vrata koje je, nehotice, ostavila poluotvorena, čuli su se jecaji nekada priznatog stručnjaka, muža-koji-se-nije-snašao i čija-žena-je-morala-da-trči-i-za-njega. Jadnik se držao za rame u koje ga je pre par minuta žestoko udarala pesnicama čija je snaga višestruko uvećana njenim, samo  pred njim neskrivenim besom. Dok su mu suze lile niz neobrijane obraze, svest o sopstvenoj situaciji pekla ga je mnogo više od traga njenih noktiju na nadlanici.

– Đubre jedno, sa svima si se posvađala i sve si rasterala, niko ti nije dobar, a svi se razbežaše od tebe ko od kuge da beže, đubre jedno, jedino ti je preostalo da na meni iskaljuješ svoj bes – čula ga je radnica iz lokala koji nije imao svoj toalet, pa je odlazila dugačkim hodnikom, do wc-a iza tog, novouseljenog lokala s vratima nedovojno zatvorenim.

Od tog dana, niko od zaposlenih u lokalima na drugom spratu luksuzne zgrade u centru grada, nije nazvao ni dobro jutro ni dobar dan ni komšinice, osobi koja je glumila damu kada bi kročila u hodnik.

foto odavde

Advertisements