Teret, koji ti pritiska pleća, i koji nije tvoj, ili bar ne sav, nestaće preko neke vedre noći. Ili u ranu zoru. Pred svitanje.

Probudiš se, i njega više nema.

Ko s džakom soli kad prođeš kroz vodu, posle koje je prazan. Težak samo dok voda na ispari iz njega.

Suza, koju u oku čuvaš, spremnu svaki čas da poteče, nestaće još lakše iz njega. Dovoljno, samo da zaplačeš. Da isteče bujica koja te iznutra lomi, pa da izbistriš pogled, i okolo i napred. I iza, kad ustreba. I ako treba.

To, što te steže u duši, pretvoreno u grudvu muke neprestane, razvezaće se od sebe sama, onda kada mu dođe vreme. Ne pitaj za dan, minut nit sat. Čekaj i … kad nestane taj čvor, znaćeš da ga nema po disanju koje će postati lako i tiho.Po osmehu olakšanja. I radosti na tom upražnjenom mestu.

Ništa ne biva na silu. Ni teret se ne penje sam na nečija leđa, ko što ni suza ne postaje zalud spremna da svaki čas poteče. Ni duša u grču, ni srce na pola, ni osmeh ledeno hladan. Samo, ne vide se odjednom. Ne osete na iskap. Ne vide golim okom.

Pa kad istopiš teret, isplačeš suzu iz oka, kad razvežeš dušu da manje boli, kad te osmeh pohodi čim se probudiš, okreni list i ne daj   ničemu, sem onom parčetu nužne životne sreće, da se nastani u tebi. Da oboji tvoja jutra, tvoje misli i tvoje  snove. Postupke i greške. Zamisli i ideje. Korake i putokaze.Staze i autostrade.

Nebo, kao jedinu granicu. Do koje se sme i može.

Advertisements