Kladem oganj, ložim vatru, varim tikve, kuvam duleci

Smejali smo se, kad beomo pomladi, pa kad si mlogi iz selo ispoodiše po razni  varoši, koji poblizu, koji podaleko, kako vreve kad se vrnu u selo, a neki se vrtaju za na kratko, kolko da si podberu kojo si  još nesu oterali,a neki, ali mlogo malko su takvi, koji se vrnu sasvema. Pa takoj, mora da se naštucala od pominjanje, jedna naša živela u varoš i komšika ju pituje, a mori, kvo rabotiš, a ona voj vika – Eve, sedim si dom, kladem oganj, ložim vatru, varim tikve, kuvam duleci.

Tikvijda_6

Ja nesam učena, od školu imam samo dva razreda osnovnu, kad pojdo u treći, učitelj sas štap izudara jedno dete iz prvi, po ruke, tolko ga je jako udaral da si se onoj dete umoča, i ja posle ne teja više d’idem u školu. Moliše me i moji, i učiteljica ‘edna doodi, moli me, moli i ona, bašta me teše i bije al mati ne dade, vika, pušti ga, zna’e da čita i da se potpisuje, ja ni tolko ne znam pa si eve živim.

Ali, ako školu ne završi, ja ti u pola noć mogu reknem , kad neki priča eli orati eli zbori eli vrevi, odokle je. I kude je jošte živel, pa si onija govor što si ga od mater naučil, pokvaril, pa mu onoj našo oćeš pobrkano sas očeš i oč i hoćeš li i…sve. I da li je došlo neko iz babušnički ili piroćanski kraj, pa vika ruće, nođe, oče, neče, eli ruke i noge, oće i neće, tešći eli teški, kako se ja opra’i da kazujem od kako se  u ovoj mojo Zaplanje odado. Tavnilo eli t’mnina, eli mrak, po varoški.Eli se skutalo eli se sakrilo, eli štuklo, nestalo eli potonulo, basamaci eli stepenice, cavti, cveta, cavteje eli procvetuje. Okam li te, vikam eli te zovem. Karam li te, brukam eli grdim.

Kod nas, u svako selo se priča drukše, more, svaka mala si ima njojan govor i neki rečovi koji gi nema u druge male i druga sela.

Ja sam ti, na primer,  rodom iz   babušničku opštinu. Pa kad reknem okaj ga, toj ti je isto kako ovdeka kude sam se udala, vikaj ga, a u varoš vikaju zovi ga. Mi smo vikali, željka, ovija ovde vikaju kornjača. Moja sestra od tetku, udala se iz centar njojno si  selo u malu pri kraj isto selo,  smejali su voj se kad rekne kašika, oni su jošte govorili ložica, eli kod mene namesto krej mene, kako kod nji. Trebalo je nekolko godine da kašika iz centar selo dojde u tuj malu u koju se ona odala. Eli, da pretpostavimo, kvo je uleznem a kvo uđem, da li je isto turim i stavim i što je onaj građevina iza kuću, eli po naški, šupa, nekude levina.

Najsmešni beoše onija ko’i se vrnuše iz  vojsku, pa odjemput zabraili odokle su otišli. Za dve godine naučili oratenje iz tija  varoš, tam, kude su vojsku služili, al posle cel život nemož se nauče, pa ,kako se vrevi ovdeka, kude smo svi isti i kude se ne mora zapljeskuješ i nikomu ne mora dokazuješ kvo su te naučili u varoš.

Ama, zablesaveli ametom, pa gi više i ne razbiram, da li su išli u Beogradu eli su živeli u Beograd, i što na stanicu u Niš pisuje Niš a ne Niša, ako mi unuče vika kako ono neje iz Niš nego je iz Niša i kojo su tražili po belim svetovi i  da li ja s’g na njima treba vrevim vi ili ti i koji su tija, vi, ako je on jedan, a ja se treba pra’ima da su dvojica eli trojica.

Doodiše jedamput iz varoš, nekvi profesori i enteresuje i’ od naš govor, pa me ispituvaše, cel dan su pisuvali i snimali, oni reknu ‘edno, ja ga reknem kako ovde u Zaplanje, pa kako sam dete kad beo oratila, toj isto. Ne mož’ se ljudi razberu, da li su ljudi eli ljuđi i oče li eli oće, neče li eli neće,a mene mi toj sve isto i jemput reknem ovakoj, drugi put onakoj. I svi me u selo razbiraju. A i u varoš kad otidem, nikuj se ne’e našal da n’umeje da mi odgovori ako nešto pitam .

Kvo mi pa više i trebe? Žedna i gladna nikude neću ostanem, lebac i vodica svude se isto zovu, pa nek mi reknu i oč li i očeš li i hoćeš li,  svi će mi sunu, i da reknem oču i oću i hoću. Za tolko i ja umejem da pričam i po varoški. Nece istrovim, a neću se ni izgubim.

vreve- pričaju

vrnu – vrate

sasvema- sasvim

bašta- otac

mala – mahala

pa- opet

nece istrovim, izgubim – neću da se izgubim

fotografija je pozajmljena ovde

Advertisements

17 мишљења на „Kladem oganj, ložim vatru, varim tikve, kuvam duleci

  1. Сваки пут кад читам ове твоје приче, песме, које ствараш негујући дијалекат, кроз главу ми пролази следећа сцена:
    Филм Зона Замфирова гледала сам са пет другарица у Таквуд-у. Кад смо после пројекције кренуле у град њих три су коментарисале у стилу:
    – Добар је филм, али пола онога што су причали нисам разумела. Могли би да размисле о титлу.
    Била сам шокирана. Шта нису разумеле? Какав титл?
    А, онда сам схватила да њих три нису ногом крочиле ван Београда и постала свесна богатства које имам, а које се огледа у фамилији у различитим деловима Србије.

    1. bašta- naglasak na prvo a, je bašta
      bašta – naglasak na drugo a, je otac, tatko, tata
      vreva- žagor, žamor, priča
      vrevi, orati, zbori, kazuje, pričuje, govori
      I da, hvala za lajk. I za svu podršku, koja je značajnija tim pre što dolazi iz sveta u kojem verujem da se nije ni čulo za Zaplanje – za njega ne bi znali ni mnogi Beograđani, da nemaju Zaplanjsku ulicu.

  2. bozanstveno ! a najvise me fascinira sto nacinom pripovedanja automatski preneses i atmosferu… cini mi se da je vidim i osecam kako prica… bistra je i razborita, a sa druge strane ne zeli promene i smeje se vojsci koja se vrati i ne zeli da da se vrati starom izgovoru, nije da ne razume zasto oni to rade, nego nece promene… ma preneses me u tren oka u neko drugo vreme sa sve mirisom i ukusom i prkosom…. 🙂

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s