Od kako sam ostala sama, nema doma u ovoj zgradi u kojem nisam mesila, pekla, kuvala… kome god šta zatreba, ja sam tu. Jede se deci torta, zovi teta Simku, muž se uželeo mamine pite, dođi Simče, ide rođendan, slava, ajde, Simo, ti ćeš to brzo, šta je za tebe par torti, vangla kiflica, meze i sve ono pre i posle njega.

I nije mi teško, to ne mogu da kažem. Nekako mi to trčanje uz i niz stepenice – naša zgrada nema lift, pa to druženje sa ljudima kojima pomažem, pa ta svečarska atmosfera, pa ona dečica što mi se vrzmaju oko nogu dok mutim fil, ona muška provirivanja dok se širi miris pite, pice ili peciva, sve me to vraća u život kakav volim i kakav sam nekada živela.

Eh, život. Sudbina. Muka i borba. I tuga i bol. Odjedamput prazna, do juče puna kuća. Pa si sam i danju i noću. I jedva čekaš da ti neko zakuca na vrata. Da čuješ ljudski glas, prozboriš sa nekim.

Možda sam zato i počela da pomažem, svima koji me za tu pomoć zamole. Šta je meni teško, kad sve umem da radim?

Zove me, pre neki dan, komšika s četvrtog, kaže, molim te da dođeš sutra, planiraj ceo dan da ćeš biti kod mene, spremam rođendan ovom mom konju, trideseti. Kažem mu ja,sinko, traži si ženu, pa neka ti ona slavi rodjendan, ja više ne mogu. A on će na to, eee, kevo,šta bre da ženim, ti misliš  ovo je ono tvoje vreme, danas bre svećom da tražiš ne možeš da nađeš onu koja oće da kuva. Pa  šta i da se oženim, kad ćeš ti da mi mesiš torte. I tako, zakasala sam ti, sestro slatka, ajd , čekam te.

Vičem, ja, ženo, ženo, virusna sam, nisam za u tuđe kuće, još i da mesim,nos mi curi, sva sam malaksala, al zapela ona, i ne sluša šta pričam, dođi pa dođi.

I odem ja, prethodno se nalijem čajevima i praškovima, ajd, izdržaću valjda dok spremam, pardon, dok joj spremim taj rođendan za onog njenog konja. Za kojeg nema žena da se nađe.

Hvala lepo, rekoše mi na kraju, kad popismo kafu, mnogo si nam učinila, pa, dođi na tortu kad odu gosti.

Sretnem, juče, komšiku s prvog,  onu što joj se ćerka preudala, otišla od jednog muža za drugog. Onu, što sve zna, ptica kad preleti zgradu, a kamo li da ne zna kad nepoznati dođe u nečiju kuću. I kad se negde nešto slavi.

Komšika, kaže,ostade li živa kod ovih s četvrtog, mnogo si im se zamerila. Šta kolačiš s oči, kaže mi Marija, nije mogla sinu rođendan da spremi na miru , od tebe. Kaže, uvukla si joj se u kuću, nezvana, sve si ih zarazila jer te nije bilo sramota da prehlađena i punog nosa odeš kod njih i da zasedneš ko da si počasni gost.Da je njen sin sve vreme prevrtao očima i ignorisao te, pokazujući ti otvoreno na to da je vreme da odeš. Ižali mi se žena, ižali, a sve cupka nogama, kaže, žurim, stižu mi gosti, jedva uspeh sve da pripremim.

Pa sad, budi pametan.Da nisam otišla da joj sve ja uradim,olajavala bi me što nisam, ovako, olajava me iako sam sve što je tražila, uradila.

Samo ne znam ko će da joj sprema, kad joj uskoro mladji sin diplomira. A već smo napravile čitav spisak, šta sve da napravim, kad dođe taj dan.

Advertisements