Za da oprostiš ič ti ne trebe da se onija poka’e

Mlogo sam si godinke preko ovu moju grbinu, što mi se savila do zemlju, prevrljila. Beše i u moj život izmešano, red dobro, red nevaljašno, lošo i nikakvo, red me sunce ogreje, a red po t’mninu odim, a svetlos ju niotkude nema,pa se spoturam po moj život i tražim slnce i kude neje i kude ga nikad neće ni bude. Isna, poviške je bilo,u ovija moj život, nevaljašno, vreme li takvo beše, ljudi li su, ne znam, al da je moglo da bude boljo, moglo je, i toj i bez neku pogolemu muku i rabotu i sve drukče da je, samo… nesmo si znali kako da ga obrnemo pa da i od lošo napra’imo dobro, i od slze rados  i od brigu veselje.

1381430439o8dpb

Ljutila sam se i ja, kako s’g kad gledam ovija pomladi, ne da sam se ljutila, nego sam besnejala od sekiraciju i od žal , što mi na mene rabote sve što mi rabote, svi okolo men, prve deda, pa bašta i brat, pa svekrva, pa muž, pa i na decu sam si zamerala, kad mi dozli i ne znam kvo ću praim i kako da se opraljam, kad muka dojde do gušu, pa nemaš kude. Ali, kako starim, kako me onija gore sve poviške oka, samo još nesam došla na red, vikaju tam se na silu i na molbu ne može, ja se nekako primiri. Ućuta se. Ne lajem više ni ja na svaki pakos i ne’e mi svaki reč što mi ju reknu da se ja s’g sekiram i da se ljutim. Kvo li mi je tel sas taj reč rekne? Što me pogledal onak i kakvo li mi misli kad me gleda sas ovija besan pogled, a stisnul šake u pesnice pa samo što ne natrči na men’?

Isna, a vikali su ljudi samo ja nesam veruvala, isna je bilo, i da nesi mlogo dobar sas pamet, u neke godine si popametan, pa ti i život postane polak i pomanjške da gorči. Odnapred, ako mi svekrva rekne, turi toj tam, ovde smita, ja odma mislim, ona me samo oće kori, pa nema za drugo što, nego da preturam koje-kakvo po kuću. A kad ja dovedo sna’u, pa kad ono neveče poče tura jedno ovde, drugo potam, ja t’g se seti kako je na moju svekrvu bilo kada sam ja u njojnu kuću ulezla. Pa si ona navikla onakoj, a ne ovakoj kako ja. Pa si ona ovoj tura tuj, a ja tam.

Od muža i da ne pričam. Toj se ne’e moglo niti vodi, niti stiza. Kvo ono naumi, takoj mora bude eli će sekire padaju od nebo. Ono, isna, bil si je namajstoričav, Bog dušu da mu prosti, ništa mu se iz ruke neje otelo, ali, brate, sve što uraboti, mora ti presedne. Kod njega lepa reč ko da ne’e imala. Pa krotko,ko u druge kuće da bude, da se ne podigne glas i ne psuje i ne ripa čim nešto neje po njegovo. Posle ja razazna, al već beše pred kraj – imal si je i on dušu. I on je mogal da bude pobolji i da ni ne jede, ni on nas, ni  njega si, ali nikuj neje umejal da mu pokaže, da mu u pravo vreme kad mu u  njegov mozak može ulegne, objasni kvo neje dobro ni za nas, a ni za njega si. I bes si ga njegov izede. Ripanje i potrisanje za sve. I kad se uraboti i kad se ne uraboti. I kad se sedi, što se sedi, i kad se smeje, što se smeje. I što je ovija došal i što je onija otišal.

file8391288382537

Od decu, kvo ću ti reknem. K’va su si, moja su si. I za dobro i za lošo. Da sam umejala, kuj znaje, mogla su i bolja da budu. I za mene bolja da bude, da me glava ne boli od njinu glavobolju i da mi i na mene ne krate život na silu. Kad mi Bog jošte neće dušu uzne.

E, od toj sam ti tejala reknem. Nekada se i dan i noć neseam smiruvala, kad mi nešto dozli, kad znam da neje takoj i da bi bolje bilo kako ja reknem, eli kada me sas reč kako sas nož u srce ubodu… Pa ništa. Ja odbolujem eli otplačem, a od jutre si bude pa kako mora da bude. I sas men i bez men. Kuj te pituje možeš li, kvo ti je na dušu i da li ti se isna plače eli samo zamočkuješ…

I na svi sam i’ oprostila. I na živi i na mrtvi. I na onija za srce što su me ujedali i nesu popuštali do posledanj reč, i na onija koji ni reč nesu kazali, da mi bar na srce polako bude. Ne’e mi se moral nikuj izvinju’e eli da se poka’e.

Samo si na majku još ne mogu oprostim, molim ti se Boške, grešna mi duša  – što me rodi da se patim po ovija svet i što me neje vrljila kad je videla da sam žensko. Toj berem svaki znaje-na žensko ti je zapisano da mora da se muči.

grbina-ledja

prevrljila- prebacila

t’mnina- tmina

spoturam – saplićem

slnce- sunce

isna- istina

oka- poziva

turi- stavi

stiza- stiže

krotko- mirno

isna- istina

zamočkuješ- zaplakuješ, u stvari samo kvasiš oči suzama

Advertisements

14 thoughts on “Za da oprostiš ič ti ne trebe da se onija poka’e

    1. Ne verujem da bi neka ovaj govor mogla da prenese verno, s pravilnom nepravilnom akcentuacijom, bez obzira na glumačke kvalitete. Nagledala sam se i naslušala predstava u kojima vrhunski glumci nama, sa ovih prostora, deluju komično dok glume, recimo, Mitketa.Postavila si mi teško pitanje i iznenadiću te – kada bih načinila monodramu od ovih tekstova, mislim da bih je sama najbolje govorila.

  1. posmatrala sam takve situacije…. kad covek ne moze da odstupi od svog nacina i nije spreman da se sa drugima usaglasi…. tesko je to… ali je stanje duha… i nesposobnost da se sagleda i tudja istina… i cesto jeste bila odlika nasih starih….

      1. Verovatno si u pravu; recimo ja mislm da je ta zatvorenost i nepristupačnost (da tako kažem) u čovekovoj prirodi više nego u vaspitanju. Pristajem da grešim, ali jednostavno – tako mislim.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s