U selo smrdi stoka, a u varoš i ljudi prismrđuju

Ič ne volim varoš. Otidem si,  baš kad moram, kod doktura eli deca kad privikaju, kad nešto slave, pa da ne bude bez dedu i, kad umre neki iz moj vrs pa ga ne doteruju u selo da ga zanjiškaju medju trnje i soboreni spomenici, mrzi gi da raskrčuju, nego će ga saranjuju u varoš, pri nji. Da im bude poblizu, za zadušnice i takoj…

Varoš nesam volel ni pomlad kao beo. Em me guši, kudegod se okreneš, ono samo avtomobili vržde, kako li  se onija ljudi ne poguše sas auspusi poda nosevi, ne’emi jasno, em i tam kude gi nema, vazduk gus’, ko magla nikad da se neje odigla vrza zemju, no se za nju zalepila i u katran jedan dan će se pretvori.

file2061293827884

A ljudi, eli su namirisani, tolko da mora glavu  odvrtaš od nji, kolko te zagušuju tija mirisi koji turaju, eli pa glavu odvrtaš od onija što se usmrdeli. Kako da se nesu okupali cel mesec, pa i poviške.

Ne’e mi jasno, ič.U selo više kuće nemaju kupatilo nego što ga imaju, kad beomo mladi nikuj ne’e ni znal kvo je toj, pa se nikomu kosa neje usalmila, pod miške smo se osećali samo kad se na njivu po pešesput oznojimo, za jedan dan.

Ono, vreme je drugo, što jes, jes.

U mojo vreme ne beoše ni praškovi za prskanje, ovija otrovi za štetočine što od nji ostanjuju samo jabuke i slive i kruške, a crvi ispocrkaju. Nit veštačko djubre, samo smo stajnjaci vrljali po njive, pa se radjalo da se pre’ranimo, gladni nesmo trpeli.

A i sas sapuni se nesmo mili i sas praškovi se neje pralo. Nego ovuj umu, što ima po njive, žene nadonose, pa ju strljaju, pa sas nju i peru odelo, od lan se i od klašnje nosilo, i kupemo se. Dete ako se oprudi,mati mu nasoli zdrobenu umu na raboške i do ujutru, ko sas ruke odneto. Ako pereš kosu, pa si natrošiš umu, rastrljaš po glavu, ispereš i… nit ti ima kosa opada, niti se brzo zamasni pa da ju mora odma pa pereš.

Ima u naše selo, prema zavidinsko, uma kolko oč. E, nekad, kad nemaše ovija gracki sapuni i ovija praškovi sas penu, doodile su žene sas konji i po dvajes kilometra dalečko, da si nakupuju umu. Odnesu u džakovi, pa kad nestane, pa se vrnu.

Kuj je imal sreću da mu se u njivu kopa uma, dobre si je pare uzimal. Iskopa se kako bunar, pa se posle sve u krug širi,po jedan iz kuću mora si sedi na njivu, da naplaćuje. Takoj je jedno devojče nastradalo, ne’e imalo ni dva’es godine.Odronilo se parče od jednu stranu,ono propalo, zemlja ga zatrpala i…tolko …Danas te ima, jutre te nema. A zajutre si neki pa doode za umu.

Od kako izlezoše ovija sapuni, više nikuj ne doodi za umu. Tuj i tamo poneki, pomlad, čuje, pa uzne nekolko grumenčeti, da se uveri da može s toj da se pere. Ne voze ju više ni u Hrvacko, od kako beše rat, sas kamijoni vranjanski su ju vozili, pa kad provržde kroz selo, svu prašinu dignu, ne mož’ se razdani do uvečer.

I takoj.

Paraunuci me zadirkuju, dedo, dedo, tebe ti u grad sve smrdi, a u selo ti ne smrde svinje i krave i poljski klozeti i…sve. Vikam, deco, nemoj me zaorujete,  na tija svinjski  smradovi sam ja navikal od kako sam progledal, al ovija ljudski smradovi, toj vi u selo nema.Ma, nigde ga u svet nema, samo ovde kod vas u varoš.

manje poznate reči

moj vrs – vršnjak

zanjiškaju- zatrpaju

vržde – promiču u brzini

vrza zemju – iznad zemlje

usalmila – ulepila od nečistoće

stajnjaci – stajsko djubrivo

vrljali- bacali

mili- umivali

uma-bentonit, bela zemlja, penušava zemlja

klašnje – tkanina od čiste vune, koja se posebno metodom sabijala da bude jako debela i topla, od nje su šiveni kaputi i muške pantalone

raboške – nabori na koži, najviše na nogicama beba

jutre- sutra

doode- dolaze

zavidinsko- prema selu Zavidincu

zaorujete- zadirkujete

fotografija- odavde

Advertisements

19 мишљења на „U selo smrdi stoka, a u varoš i ljudi prismrđuju

  1. Bentonit (mala štamparska greška). Izuzetno efikasno sredstvo za bistrenje piva, vina. Bojim se Negoslava kada ovo pročita neko od zelićana, da ne ode pa počne da kusa tu zemlju. Da se reši smrada iznutra. A deda je deo vremena koje se nikada neće vartiti. Nažalost.

  2. Uh, sad mi je ovo najbolje do sada od tvojih priča na dijalektu. Svaka sljedeća kao da je sve bolja. Ja sam isto ko deda, „A ljudi, eli su namirisani, tolko da mora glavu da odvrtaš od nji, kolko te zagušuju tija mirisi koji turaju“
    uma-betonit, bela zemlja, penušava zemlja – ja za ovo nikad nisam čula
    Divna, divna, odlična priča – toliko života u tim riječima, koji je to dar!

    1. A vidi – sve do poslednjeg rata ta uma je odvožena u Kutinu, valjda kod Zagreba, na dalju preradu.I da- sada ti kažem hvala, za ovu, sve prošle u sve buduće pohvale, nadam se da ću ih zaslužiti, pa te obaveštavam na vreme, da ne pomisliš kako sam zaboravna ili nezahvalna. Mada se već pitam, ima li u njima i doze subjektivizma, jer više nismo samo obični net znanci.

  3. jeste tako nekako, i jeste kritika na dobar nacin ali ima i onoga, kad dodjose sa njive u grad pa kad ne mora da se pere posle kopanja, prestalo je da se kupa pa i deca da se uce tome.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s