Jecaji muža osobe koja glumi damu i njena „pročitana“ gluma

Iz nedavno iznajmljenog lokala na drugom spratu moderne poslovne zgrade u centru grada, izlazi doterana žena srednjih godina. Iza stakala svojih kancelarija radoznalo je pogleđuju „starosedeoci“, komšije koji su tu mahom godinama. I čiju monotoniju svakidašnjice u kojoj se svi znaju manje ili više, razbija intrigantna, uvek u žurbi i s brdom papira u rukama, gospođa koja se trudi da svakim pokretom i svakim korakom odaje utisak prezauzete poslovne žene.

Prilikom svakog od njenih mnogobrojnih prolazaka dugačkim hodnikom koji vodi do njene udaljene, poluizolovane kancelarije, žene više interesuje čime sa to, ona, bavi, nego kako izgleda. Tim pre što njihovom pažljivom i na ovakve izazove  osetljivom oku, ne mogu da promaknu ofucane flekne na cipelama čije su ogrebotine nevešto zamazane imalinom. Niti nedostatak velike količine kose na njenoj glavi, koji pokušava da prikrije trakicama i cvetićima i dečijim šnalicama. Ni suknja do iznad kolena u koju se utegla, previdevši rasparanost dobrog parčeta poruba s desne strane, odmah pored šlica. Ni često pocepane čarape.

Прочитајте више „Jecaji muža osobe koja glumi damu i njena „pročitana“ gluma“

Brano maslo brž nestanjuje

Sinence, će rekneš, baba zakrkosuje, ostarela pa voj sve smita, al baba će ti rekne nešto, što vi mladi, očuvani u vreme kad se poviške imalo, ne znate. I bolje da ne znate. Ako i mislite da ste rasli u teško vreme i da znate za nemanje. Mislete vi i dalje, ali samo da ti baba rekne, onoj vreme u kojo sam ja rasla nikad da se ne povrne.

Pa i posle, kad se poviške imalo i kad se moglo, neje se tolko  oskudevalo, naučila baba da prišteđuje. Ako ne mora.

Danaske mladi, i tvoj vrs i postari, al za men su svi mladi od koji sam postara, misle da je na onija koji imaju sve od nebo padnulo.A brano maslo brž nestanjuje. Ako se stalno ne nabira.

U ovoj kuću moralo je uvek sve da ima. I drvca, da ni ne bude ladno, i jedenje i pijenje. Ali se znalo kada se koje drvo za grejanje seče. Pa se za drvca ide i u dolinu i u planinu, da se pomučiš i za onoj kojoj ti neje pred nos, ako nećeš da imaš sekiraciju, s kvo ce ogreješ onuj zimu tam.

A ne ko ovija naši komšije, iseču šumu pred kuću, ne daj Bože da se pomuče i dokaraju drvca od podalečko. Pa im posle kriv đavol – kupuju drvca, mesto da si njina izvlače iz onuj šumu u planinu.

Da ti ne pričam kvo rabote s drvca za potpalu. Svaku večer, a se stmni, a oni pričukaju u šupu. Cepkaju drvca za potpalu. A takoj se ne raboti. Nego se dok još ne počne golema zima, nacepkaju drvca za potpalu, poviške, pa se slože negde u šupu eli pod streju, brž da se potpale. U domaćinsku kuću je takoj.

I ako si imam,nasekli su mi moji kolko mi treba, ja si celu godinu zbiram granjke. I kad se uprolet režu voćke,  ništa ne vrljam. Brano maslo ne traji.

Kad vidim kvo rabote i kako se razbacuju, neki koji se stalno žale na nemanje, dojde mi da im reknem – a što svaki čas pereš tej cipele, nemož ti ni traju tolko prane. U mojo vreme jedne cipele su trajale po dvajes godine. Za svaki dan opanci, a kad nekude pojdeš, obuvaš cipele. Kad se kal navata, nema pranje, nego se sasušen kal ostruže, obrišu se sas krpče, pa se namažu sas maz eli emalin. Pa se sijaju ko iz prodavnicu.

Nemoj mi se smeješ, znam ja da  ovoj neje onoj vreme i da i onej cipele nesu kako ovej, ali baba oće samo da ti objasni kako se mora vodi red od sve, ako oćeš sve da si imaš. Ako nećeš da znaš kvo je toj oskudica.

Ako imaš i golemšku platu, ni ona ne mož pokrpi sve rabote, stalno ima takvo nekvo kojo pritrebuje. Pa zatoj si vodi red onam kude mož da se stegneš, da bi imal i za jutre i za zajutre i da te ne  boli glava dali će imaš za lebac i da se nešto ponoviš i da nešto ostaviš ustranu.

Ja, ako oćeš i ovoj da ti baba rekne, nikad nesam mnogo imala, od nebo neje padalo, a mlogo se teško zarađuvalo. Ali je baba mlogo štedela, i svi moji okolo men. Krpež, trpež. Da se prištedi, da se ne stiskaš kada pritegne. Ne vikaju za džabe, trpež i krpež kuću drži.

Svude kude se moglo oskudi, oskudilo se. Ali zatoj, moja deca nigde se nesu obrukala i nikad nijedno neje reklo, ja nemam. Ima da imaš, sinko,u džep si uvek ima imaš, ali si vodi red kolko će potrošiš i za kvo će ga potrošiš.

Ete, toj sam ti tejala reknem, dosadiše mi ovija sas ovoj teško vreme, pa teško vreme. Bilo je i poteško, pa mi ovolko nesmo kukali.

***

zakrkosuje – zakera

vrs- vršnjaci

brano maslo – sakupljeno maslo

kal- blato

krpež- krpljenje

trpež- trepljenje

 

Studena pesma

Zastudi, odjemput, gore od planinu

Još jutrom se stuntilo

Ko sekire da će padaju

Vetrušina poče duva kroz koske

Studen se od’mno uvukla  u dušu

Vrlji pogled na dole, u dolinu

Ono, vetar zanjišuje onuj staru krušku

Kako granjka, a ne drvo da je

***

Zaklado oganj, koske ću ogrejem

Kad bi mi jošte neki kazal

Kude  da sturim i svu ovuj muku

zastudi – naglasak na a, zahladi

stuntilo- smračilo

vetrušina – vetar

studen – hladnoća

vrlji pogled – bacih pogled

zanjišuje -počinje da njiše

zaklado oganja – založih vatru, može i naklado

sturim – skinem, stovarim

Kladem oganj, ložim vatru, varim tikve, kuvam duleci

Smejali smo se, kad beomo pomladi, pa kad si mlogi iz selo ispoodiše po razni  varoši, koji poblizu, koji podaleko, kako vreve kad se vrnu u selo, a neki se vrtaju za na kratko, kolko da si podberu kojo si  još nesu oterali,a neki, ali mlogo malko su takvi, koji se vrnu sasvema. Pa takoj, mora da se naštucala od pominjanje, jedna naša živela u varoš i komšika ju pituje, a mori, kvo rabotiš, a ona voj vika – Eve, sedim si dom, kladem oganj, ložim vatru, varim tikve, kuvam duleci.

Tikvijda_6

Ja nesam učena, od školu imam samo dva razreda osnovnu, kad pojdo u treći, učitelj sas štap izudara jedno dete iz prvi, po ruke, tolko ga je jako udaral da si se onoj dete umoča, i ja posle ne teja više d’idem u školu. Moliše me i moji, i učiteljica ‘edna doodi, moli me, moli i ona, bašta me teše i bije al mati ne dade, vika, pušti ga, zna’e da čita i da se potpisuje, ja ni tolko ne znam pa si eve živim.

Ali, ako školu ne završi, ja ti u pola noć mogu reknem , kad neki priča eli orati eli zbori eli vrevi, odokle je. I kude je jošte živel, pa si onija govor što si ga od mater naučil, pokvaril, pa mu onoj našo oćeš pobrkano sas očeš i oč i hoćeš li i…sve. I da li je došlo neko iz babušnički ili piroćanski kraj, pa vika ruće, nođe, oče, neče, eli ruke i noge, oće i neće, tešći eli teški, kako se ja opra’i da kazujem od kako se  u ovoj mojo Zaplanje odado. Tavnilo eli t’mnina, eli mrak, po varoški.Eli se skutalo eli se sakrilo, eli štuklo, nestalo eli potonulo, basamaci eli stepenice, cavti, cveta, cavteje eli procvetuje. Okam li te, vikam eli te zovem. Karam li te, brukam eli grdim.

Kod nas, u svako selo se priča drukše, more, svaka mala si ima njojan govor i neki rečovi koji gi nema u druge male i druga sela.

Ja sam ti, na primer,  rodom iz   babušničku opštinu. Pa kad reknem okaj ga, toj ti je isto kako ovdeka kude sam se udala, vikaj ga, a u varoš vikaju zovi ga. Mi smo vikali, željka, ovija ovde vikaju kornjača. Moja sestra od tetku, udala se iz centar njojno si  selo u malu pri kraj isto selo,  smejali su voj se kad rekne kašika, oni su jošte govorili ložica, eli kod mene namesto krej mene, kako kod nji. Trebalo je nekolko godine da kašika iz centar selo dojde u tuj malu u koju se ona odala. Eli, da pretpostavimo, kvo je uleznem a kvo uđem, da li je isto turim i stavim i što je onaj građevina iza kuću, eli po naški, šupa, nekude levina.

Najsmešni beoše onija ko’i se vrnuše iz  vojsku, pa odjemput zabraili odokle su otišli. Za dve godine naučili oratenje iz tija  varoš, tam, kude su vojsku služili, al posle cel život nemož se nauče, pa ,kako se vrevi ovdeka, kude smo svi isti i kude se ne mora zapljeskuješ i nikomu ne mora dokazuješ kvo su te naučili u varoš.

Ama, zablesaveli ametom, pa gi više i ne razbiram, da li su išli u Beogradu eli su živeli u Beograd, i što na stanicu u Niš pisuje Niš a ne Niša, ako mi unuče vika kako ono neje iz Niš nego je iz Niša i kojo su tražili po belim svetovi i  da li ja s’g na njima treba vrevim vi ili ti i koji su tija, vi, ako je on jedan, a ja se treba pra’ima da su dvojica eli trojica.

Doodiše jedamput iz varoš, nekvi profesori i enteresuje i’ od naš govor, pa me ispituvaše, cel dan su pisuvali i snimali, oni reknu ‘edno, ja ga reknem kako ovde u Zaplanje, pa kako sam dete kad beo oratila, toj isto. Ne mož’ se ljudi razberu, da li su ljudi eli ljuđi i oče li eli oće, neče li eli neće,a mene mi toj sve isto i jemput reknem ovakoj, drugi put onakoj. I svi me u selo razbiraju. A i u varoš kad otidem, nikuj se ne’e našal da n’umeje da mi odgovori ako nešto pitam .

Kvo mi pa više i trebe? Žedna i gladna nikude neću ostanem, lebac i vodica svude se isto zovu, pa nek mi reknu i oč li i očeš li i hoćeš li,  svi će mi sunu, i da reknem oču i oću i hoću. Za tolko i ja umejem da pričam i po varoški. Nece istrovim, a neću se ni izgubim.

vreve- pričaju

vrnu – vrate

sasvema- sasvim

bašta- otac

mala – mahala

pa- opet

nece istrovim, izgubim – neću da se izgubim

fotografija je pozajmljena ovde

Ne znam k’vo ‘e vreme nastanulo

Ne žurim se ja, za nikude, nit ima kvo da mi utekne, nit mi vreka, niti kreka, al reko da si idem dom, ima se nekvo-tekvo spremuje, u kuću nema da nema rabota. Oće li samo rabotiš, ima si najdeš rabotu od kad slnce izlezne,pa dok si ne zalegaš. Za budalu, poso razonoda, vikaju ovija pomladi, nenaučeni da pricvrste kvo su započeli, pa da ga pobrž’ završe i posle da si imaju vreme  i za televizor i drustvo i kafanu i…sve.

U mojo se vreme znalo, kada se raboti, raboti se, a kada se rabota svrši, e tag se mož’  i  odmara i zapričuje  i sedenjkuje.A i sedenjkuvanje, i t’g se rabota naodila, pa neje baš da se za džabe sedi, nego žensko, pusto ga ostalo, eli prede,eli plete, tka’e se u kuću u koju je sedenjka…Neki zapo’e, pa kad si zapo’emo svi u glas, i kuj ume’e i kuj nume’e, ma ori se sve do planinu.

Ovoj, s’g, ne znam k’vo je vreme nastanulo. Još se neje ispilelo, ono je gazda u kuću. Oko njeg se vrti cel svet, nikuj ne smeje da pisne dokle ono spi, ako plače, svi iz kuću se dizaju na noge, zašto li plače, kvo su mu napra’ili, ne daj Bože da se soplete eli da padne, odma je kriv koji ga je pazil što ga neje dobro upazil…

file261278834776

Beo’mo i mi deca, pa smo i mi decu imali, ali, bre, znalo se u našo vreme,najvažan je najstar u kuću, njemu se prvo ima postavi najboljo, a za decu kvo ostane. Ima kuće u koje se neje smejalo večeruje dok najstar ne dojde, ako neje dom. Deca kenjkanju, ogladnela, razvukla se po sobu, al nema jedenjice dokle deda eli tatko ne dojdu. Naš tatko si je rekal na majku, mene kad me nema, jedete si vi, kuj zna’e kude sam ja zakasal i kada ću se vrnem, nemoj mi deca trpe gladna. Al znam kude su si trpeli.

Nemam ja ništa protiv ovija mladi, neka su živi i zdravi, ali bre, ič mi ne ide u ovuj moju tutulu, ostarelu, živi se sve goro i pare niotkude, a deca sve porazmažena i sve im se udovoljuje i nikuj jedan reč ne smeje da im rekne. Jutrom, ne diraj ga, spi . Danjom, ne diraj ga, ima d’uči. Večerom, ne diraj ga, gleda televizor.

Svako se zaradu’e kad mu suneš nešto. Kad otideš, gleda ti u torbicu,  eli u džep,oće li izvlečeš nekvo da mu dadeš. Ne’emi žal, ako oč ću ti se zakunem, dve mi oči, ič mi ne žal da dadem, al i ne mogu da s’vatim, kvo mu’e teško ako me nešto posluša. Da sedne časkom na biciklu i donese mi iz zadrugu lebac, kada si nesam umesila, eli mlekce, ako ga pratim u Donju malu, kude Varadinku, dokle jošte ne’e prestala da muze kravu.

A i ovija postari, sve bi tejali da uznu kojo im ima dadeš, al ne daj Bože da se oni pretrgnu, da neki pride ako si nešto zarabotil. Ako rode trešnje, da pretpostavimo, vikam, sinko, moli te baba, de se ukači, pa si naberi i na vas i babu, ono mu teško. Telo bi da mu nabereš, pa da mu i odneseš. Eli, ako umeje da si odnese kovu slive, kvo mu je toj teško da mi tej slive u’zimu okreči, pa da ima obraz i dogodinke da si nosi. Ono, i ja ću si i’ okrečim, nesam bez ruke, i sin će mi dojde ako ne mogu ja, ali berem da pitaš, možeš li tetke sama, ima li kvo da ti pomognem, pa neka me i izlaže, glavno da je pitalo.

file1991274909628

Odnapred smo se zamenjuvali, pa se znalo, ja na tebe kesu jajca, ti na mene pasuljčak, ako se mene neje rodil. Ja na tebe projano brašnance, kad mi sin dotera iz onuj vodenicu kude se melje ko nekad, ti na mene teglu pekmez. Jok, toj se izgubilo više. Nema. Samo bi se uzimalo, i kada  dojdu, ja reknem, dala bi vi tetka nešto ali nemam u kvo da turim, oni se odma mašuju za džepovi, eve, mi si imamo kesu. Spremili se jošte kada krenuli, al se nesu setili da na tetku donesu kutuju ratluk.

Ne znaš kojo je goro, da li ovija ko’i imaju, al bi teli poviše d’imaju, eli ovija ko’i nemaju. Donese mi kutiju jajca, nit sam tražila nit mi trebe, od kako mi doktur reče da ne jedem žumance, ja ič u usta toj ne turam, žal mi da ga vrljim, pa samo belance d’izedem. Posle tri dana, traži sto dinara, kobejgim na zajam. I nikad i’ ne vrne. Ti li mi toj naplati onija jajca što mi donese, reko voj edamput, dozle mi pa ne moga’ više trpim. Nema veze, ali sas men’ više takoj ne mož’  rabotiš. Ako mi trebe jajca, ja ću si kupim, a tebe ako ti trebe pare, kolko ti dadem, tolko da mi vrneš.

A ne ko onija Dragan iz Gojčinovac, srete me u Vlasotince na stanicu, tetke daj mi 300 dinara, ću ti vrnem u selo. Vidim ja, mrtvo pijano, reko, ovija mi neće vrne, al ne moga reknem neću. Posle ga sreto emput u selo, vikam, sinko, će li mi vrneš onija 300 dinara što ti dado u Vlasotince na stanicu, a on, sram ga bilo, tetka, pravo da ti kažem, ja se toga ne sećam, a i inače ja ne pozajmljujem pare od nikoga. Otide si, posle, u Beograd. Sasvema mo’i 300 dinara.

Ako mi’e, kad ne mogu reknem, nemam, sve me stra’, ako izlažem Gospod će me kazni da isna nemam.

nepoznate reči

kvo- šta

tka’e – skraćeno od tkaje, tka

zapo’e – skraćeno od zapoje, zapeva

tutula- glava, podsmešljivo

izvlečeš- izvučeš

dve mi oči- kad se neko kune u oči, očiju mi

slive – šljive

u’zimu – u zimu, zimi

mašuju za džepovi- hvataju se za džepove

fotografije – odavde