Bol u kolenu, kad se nasekiram

–          Dobro sam, dobro sam, dobro sam… I neću da brinem, jer, sve će biti dobro i, kada sve ovo prodje, samo ću se sećati ove neizvesnosti koja bi me bolela, znam, ali ja ne dam da me boli, ne želim, ne mogu opet da podnesem tu bol, taj oštri rez u kolenu, kad god se nasekiram. Proći će i ova muka, kao i sve dosad što su  prošle, s manjim ili većim bolom u kolenu, ali to zavisi od mene i ja neću, ne smem da se sekiram, jer više nemam snage da podnesem kada me toliko boli.

Ne sećam se svog detinjstva. Ne, nije da se ne sećam ničega iz najranijih godina svog života, lagala bih kada bih rekla da je tako, svejedno što ja želim da tako bude i svejedno što bih se osećala daleko bolje da je tako. Da  mogu da zažmurim, i da ispred mojih očiju protiče samo reka, plava i čista i mirna , kao polje okupano suncem,  na kojem ležim s rukama ispod glave, pogleda uprtog u nebo,  kojim  proleću laste. Blaženstvo. Spokoj. Tišina koja umiruje i koja napaja dušu sokovima od kojih ću živeti posle. Danas i sutra.

A ja se sećam jedino onoga što bih volela da zaboravim. Što bih želela da  se nikada nije ni dogadjalo. Iz mojih najranijih sećanja nikako da isčezne ta bol, čas tupa, čas oštra ko da nožem zarežeš, bol u kolenu.

Pa iz svog  hladnog sobička, u kojem mogu samo da gledam u mrak svuda oko sebe – tata je govorio da se struja mora štediti, da se sve i uvek mora štedeti, samo on u bircuzima u kojima je obitavao nije umeo niti hteo da štedi,  iz tog ledenog vazduha koji mi ne da da zaspem, osluškujem… Čim čujem glas iz njihove sobe, najtiši šapat čim dodje, mene  zaboli koleno, pa vrisnem, mama, boli me, boli me, jako me boli, mama… i mama, s tragovima suza na rukama, krijući svoje lice i u onom mraku, dotrči, sedne pored mene i lagano mi masira koleno.

I tako, mene koleno ponekad  boli svu noć, pa mama osvane pored mene, mazeći me jednom rukom po kosi, a drugom odagnava bol iz  mog kolena koje masira . Ujutru, kada joj se dečije naivno zagledam u lice, mora da je znala, jadnica, mora da je osetila još dok ni meni sve nije bilo jasno, da ja  znam ili bar naslućujem šta se u njihovoj velikoj sobi dešava, kada tata dodje pijan iz bircuza  i kada neki čudni šumovi  otud počnu do stižu do mene. Pa me, iako je bol u kolenu davno prošla, a njene suze usahle, nežno privija uz sebe, a ja iz njenog mrmljanja razaznajem samo – hvalatiBože, hvalatihvalatiBože…

Brat i sestra su već bili veliki i imali su neki svoj svet, u koji su bežali od oca nasilnika, kojem ni kad je trezan nisu izlazili na oči. Njihova soba je bila dalje i do nje nisu ni dopirali majčini prigušeni  jecaji, ni očeva grdnja  i tupi udarci koje sam ja više naslućivala nego što sam ih čula. Zato, pretpostavljala sam, njih nikada ništa nije bolelo.

Niti su ih vodili u bolnicu, kao mene. Nisu ispitivali njihova kolena, nego moja, koja su počela sve češće i sve više da me bole. Pa je majka gotovo svaku noć, posle očevih pijanih izliva ljubomore, provodila sedeći na mom krevetu, s rukom na mom kolenu koje nije prestajalo da boli.

I zaludno bi bilo to moje ležanje u bolnici i sva ta ispitivanja, da jednoga dana nisam, slučajno, polomila toplomer. Strašno. Počela sam da plačem, da drhtim, a koleno je počelo da me boli toliko da su morali da me nose. Nisam mogla da hodam.

Onda su došli neki drugi lekari, ne samo oni  koji su pokušavali da leče moje koleno,i nisu me lečili, nego su samo dugo pričali sa mnom. I pitali me, da li se često sekiram i šta radim kada se sekiram. I ja sam rekla da onda zovem moju mamu i onda ona dodje i mazi i i masira mi koleno, i meni bol prodje.

Nisu me pitali, a i da jesu, ja im nikada ne bih priznala da mene koleno zaboli  samo kada čujem tatine pijane korake i mamino tumaranje po njihovoj sobi i njene tihe jecaje i uzdahe i njegove psovke i ružne reči njoj upućene. I da prestane da me boli tek onda kada mama prestane da briiše suze u mraku, pored mene. Dok mi masira koleno.

Advertisements

26 мишљења на „Bol u kolenu, kad se nasekiram

  1. vuckovicnamestaj

    Nekog boli koleno, nekog glava, nekog želudac,,, Većina nas ima bolove iz detinjstva, života, a ti draga moja, imaš neverovatan dar da opišeš suštinu uz malo reči. Svaka čast!

  2. Uvek sam se pitao (a imao sam prilike i razloga) da li je bolje imati utočište dok lavina ne prođe, ili stajati tu, biti na vetru koji će da nas učini jačima, jer „ubiti nas neće“. Birao sam postojanost, valjda i zbog svoje prirode. I tako dobro razumem sve što si napisala. Neko koga jako volim je bio u nemilosti. Bilo je strašno na svoj način. NIje bilo alkohola, ima stvari koje mogu mnogo jače da opiju jer ne očekuješ da će da opiju. Nisam bio dete (daleko od toga).

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s