Sinence, nekvo će ti baba rekne, znam ja da se ti na babu neč naljutiš, a nema ni za kvo, nego , ete, da si provrevim koju, a i isušiše mi se usta od ćutanje. Zamislim si se, takoj, pa mi pamet odleti nekude, ne znam ni ja kude sam, da li u mojo selo kad beo dete i devojče, eli na njivu kad raboteomo, eli na sobor, u kolo, eli kad u ovoj selo dojdo, kad me udadoše…

Mlogo sam ti ja prevrljila preko ovuj moju čkaljavu grbinu, da se zapisuje imalo bi golem bukvar da se napiše, ako nesam mrdnula od kuću i od njivu i od stoku i gradinu. Kvo beše , beše, od’mno projde mojo, pa si sag ovija dni što mi proode mogu eli u golem glas zavijam, eli da gledam u nebo, i kad svanjuje i kad se st’mni, i u ptice, koje doode i odode, eli u reku u koju i nema kojo vidiš od plastične flaše i kese i nekvo-takvo kojo bacaju u nju.

Kad neki projde kroz selo, ako navrne, fala mu, ako neće, pa mu fala, će dojde drugi put. Kavu sam si navikla pijem i sama. Upalim si televizor, pa si sas njega provrevim ako nema s kuga, a i na piletija kad im odnesem vodicu i žitance, i s nji se izoratim. Ako mi ne reknu dobro, ne reknu mi ni lošo sas onoj njino pijukanje.

Subotom izleznem na grobje, isčupam travicu ako je izrasla, zapalim svećicu, turim kojo se zateklo u kuću, eli jabuku, eli bonbolu, čokolatku, orasi, kolko baš s prazne ruke da ne otidem. Kad se trebe  ide na glasanje, pa  ni onija što se za nji glasa donesu čokolade, nikad i’ nema kad ni trebu, al kad se glasa, ete i nezvani, ja toj ne mogu po’edem, pa i nju turim na grob. Nek se vidi na onija svet. Ako ga ima.

I idu mi dni, nekako proode, nekad mi se čini prolete život dok se obrnu, a pa, nekad dan neće projde, ko godina mi bude, a ni san me ne vata kad se stmni, pa si sama sedenjkujem i nekvo prčkam po kuću, samo da ne mislim.

Ubolelo me, sve. Jutrom, dok si koske razmrdam, jedva stanem na noge. Oko podne me zauzvije u kolena i u grbinu, nit se mogu slagnem, nit da kleknem, ma, ako koraknem, ponekada mi i toj premija. Večerom počnu me bole vene, pa žuč ako sam nešto što nesam trebala, pojela. Ne smeja se operišem, pa što ću, trpim.

Kad zalegam, prekrstim se i poljubim ikonu na Svetoga Dimitriju, pa mu se samo edno molim – vas da vi čuva, on si toj zna’e i bez men, tolko put sam mu rekla, ali i  da me do onija dan ostavi na noge. Na noge da si umrem, da ne mučim ni mene, a ni vas nikoga da ne pomučim, ko što vi sve ovej godine nesam pomučila, ič. Pa dokle se može.

Ete, toj sam ti tela reknem, pa kad drugi put vidiš babu, nemoj me više pituješ kako sam. Toj, kako sam ja, neje ni za pituvanje nit za pričanje, pa da od toj ič i ne počinjamo. Sve ti baba reče što je imala, pa od sag kad doodiš, ti mi pričaj kako si ti i kvo ima kod tebe. Ako oćeš.

nekvo-nešto

provrevim – prozborim

raboteomo- radismo

prevrljila- prebacila

čkaljava- falična

grbina- ledja

u golemi glas zavija – kukam na sav glas

izoratim – ispričam

zauzvije – počne da vrti, boli

Advertisements