Ja  nisam iz ove stvarnosti koju ne razumem, nit znam njene strane sveta i koordinate  puta kojim koračam.

Nisam skovan za ovo  vreme i nikada neću razumeti jezike kojim govore oni na vrhu, za koje pričaju da su uspeli.

Kao što i sam znam da mi nije mesto na ovom dnu, kojim bauljam tražeći bar senku svetlosti da mi označi … uspon.

Penjem se, znam da se penjem i u tom mraku, al korak mi je prekratak da bih preskočio provalju. I veće su šanse da se nadjem u njoj, nego da kročim preko…

I korak mi je, zato, umoran. Ponekad pre i nego krenem… tamo gde nikad neću stići.

Sigurno su dobre vile ne mom rodjenju zaspale, pa mi je zlica iskrivila puteve i projektovala im veliku kosinu. Koja zaustavlja uspon, padom koji te mami.

Pa sam zato već umoran.

Od budjenja, od budnosti, od sna. Od koraka, od uspona, od padova. Od traženja, nenalaženja, nesnalaženja…

Ne mogu ti ništa osim srca dati, a i njega … ne smem da ti dam.

Jer, bojim se da će onda, ona zla vila s moga rodjenja, umešati svoje prste i u tvoju sudbinu. I da će i tvoj put postati samo beskrajni uspon, sa  čije  kosine je izvesniji pad nego da ćeš se popeti.

Advertisements