– Pa kako nisi znao da ja  to umem da radim? Ja , bre, umejem sve, nema taj rabota koja mi se mene otela, da ja kažem n’umem eli da neću. Kad smo išli na poslu, ja sam uvek bio prvi pitan, čim se radelo nešto novo. A za rabotu posle posao me je imalo. Pogodiš privatno, kuj te pita dalisi umoran . I nisam birao, samo da mi se plati što uradim, jer ja znam da je to što ja uradim stvarno dobro, pod garanciju.

Tipičan primer zapljanjskog gorštaka, iz one generacije koja izumire, nažalost, Stigle godine, stigla muka mučena kroz decenije rada, stvaranja, kućenja, izvodjenja dece na put.. pa sad, kad treba odmoriti i dušu i telo, ne može se i ne sme, jer su stigla i deca te njihove dece, a mladi, kaže, oni nisu cvrsti ko mi stari, pa, nenavikli na onolku rabotu, sve im teško i sve i’ boli kad i’ poteraš da priskoče u pomoć. Šta ima veze, ni dva infarkta mu ne mogu ništa. Kad zagusti, ode do lekara da ga prikrpe, pa ide dalje.

Trudi se da poštuje manire gospodina, što i jeste, iako u radničkom odelu isflekanom malterom, krečom, betonom, lepkom… Trudi se i da koristi padeže, muku svakog onog kome maternji jezik nije književni, a nije mnogo čitao kada je trebalo čitati, što zbog ne prevelike ljubavi prema knjizi, što zbog stalne potrebe da se zaradjuje za … decu, ženu, kuću, stare roditelje, ponekad još i nekog rodjaka pride. Nema veze što smo „išli na selu“ i što stanujemo „u kuću“. Sredina u kojoj je proveo vek i iz koje je odlazio samo na familijske svadbe i sa’rane, jednom u posetu Kući cveća i dva puta na more preko sindikata, ta, njegova sredina, to i ne primećuje. Oni koji primete, ne zameraju.

1380711_582043311831675_1679901281_n

– I od moji drugari imaš onija pospremni za rabotu, i svakakvi drugi, jel n’umeje, jel umeje a neće, jel ne može. Imaš ti gorštaci i imaš ovija mekački. Ja, ovakav malečak, mogu svi na ramo da i’ nosim. I d’urabotim za trojicu. Zatoj sam i imao poso, preko glavu. Zove me, tako, još sam radel, pa me zove kadrovski direktor, a ja se , pravo da ti kažem, usra’. Šta li oće, idem a kolena mi klecaju, mož’ je čuo da umoran doodim na poslu, pa će me bruka. Ulezo ja, dobar dan, dobar dan, pokazuje, sedi. Naručuje kafu, ne’me ni pital oću li. Laknu mi odma’, čim me on poštuje, znači ne’e ni bruka, ni komanda. Čuo sam, objasni mi, da si mnogo dobar majstor za popravku stare kuće, pa da vidimo možeš li na meni da pomogneš, ako treba i ću ti platim. Će si platiš, će si platiš, odma mu reko, da ne bude posle, nismo se tako dogovorili. Al da otidemo da vidimo nekad, pokasno, posle rabotu, ne da me ti mene zamajavš kad ja imam pogodjeno za cel dan.

Odveze me jedan dan, ono tuj, selo ne’e daleko od Niš, prema Belu Palanku, kuća kovanica, samo što se ne’e sve srinulo. Može li, reko’ može. Opemo kanap od jednu ćošku do drugu, onija kanap odlati na svako čučulje. U zidovi rupe, medju letve blato poispadalo. Umeješ li da praviš blato, znam, vika on, ću zovnem brata pa ćemo zajedno, i njegovo je pola. Objasni mu ja kako da popuni rupe, i poravni medju čučuljišta, kad odo da vidim, oni ga umazali s blato, prva liga.

Posle beše lako. Napra’il sam mu kuću, ko da ne’e kovanica, ko da je pra’ena jučer sa pečenu ciglu. On ripa od rados, poštuje me, svaki dan donosi pljeskavice iz Palanku, one ovooooolke goleme, ne’mož ju   izedeš odjedanput.

Plati mi, kako se dogovorimo, i obeća mi, kad zove direktori na slavlje, i mene će zove. I stvarno, jedan dan mi reče, ti da se spremiš i kad oni izdoode, ja ću dodjem po tebe.

Kad ulezo tam, a oni se već isponapijali. Jedno još pije, jedno s ruke dovatilo onoj prase, od žvakanje ni dobro veče nemo’ž kaže. Gazda uredil i kuću i dvorište, ma, da gledaš i da uživaš. Turil nek’ve kugle po travu, kad jedan, pijan, zaletel se da šutira, mislel da je lopta. Oteraše ga, slomil prsti pa su ga u gips turali.

Ja, tuj noć, beo zvezda. Svi me pituju, a možeš li i kod mene da vidiš, svi bi tejali i od njina spadala da pra’im devojku, te si ja gočka rabotu ima posle.

Kad si dobar majstor, svi te oće. I ne mogu da grešim dušu, oće i da si plate. Il pa beše takvo vreme, pa nisu smejali da te ucenjuju i da te ponižavaju pa za džabe da im rabotiš ili da se pogadjaju. Ko sadašnji, što i’ zovu novokomponovane gazde.

Pod njino drvo nema ladovina.

 

***

za one koji nisu iz Zaplanja, a možda i za njih, jer i ja neke reči do sada nisam čula

kovanica – starinska siromaška kuća, sagradjena tako što se iskovane letve popunjavaju blatom

srinulo – palo, urušilo se

opemo- razvukosmo

odlati – odskače

čučulje – brdašce, reč koju sam prvi put čula, pa je zapisala i mog gosta zamolila za prevod

ripa – skače

goleme – velike

turil- stavio

da on njina spadala praim devojku – da od njjhovih urušenih kućeraka pravim devojku, žargonski, lepu kuću

gočka – poviške, poviše

da grešim dušu – da govorm pogrešno, da lažem

pod njino drvo nemaa ladovina – nema vajde od njih

Advertisements