Ovo, što dobovanjem remeti tišinu u mraku, iza stakala  koja suze, nije kiša, davno najavljena. Zakasnela, nikom potrebna.

Nije voda za žednu zemlju koju će tek sneg dovoljno da napoji. U proleće, kad počne da  se topi. I nije novi talas reke presahle u leto. On je davno odnešen u neko daleko more čiju će so da razbistri, bar malo.

Ovo, što romori iza prozora koji suzi, nije razgovor, ni mrmljanje, ni pesma… samo je odjek uzdaha koji treperi nad tom neizgovorenom rečju. I nad neispevanom pesmom.

Jedan dugačak uzdah, zaobišao glasne žice i izleteo iz srca. Koje, onda, slobodno može da kuca u ritmu zdravlja, bez onih špicastih ispada sa roze trake svog tahografa.

Advertisements