Iza stakala koja suze, dok remeti tišinu u mraku

Ovo, što dobovanjem remeti tišinu u mraku, iza stakala  koja suze, nije kiša, davno najavljena. Zakasnela, nikom potrebna.

Nije voda za žednu zemlju koju će tek sneg dovoljno da napoji. U proleće, kad počne da  se topi. I nije novi talas reke presahle u leto. On je davno odnešen u neko daleko more čiju će so da razbistri, bar malo.

Ovo, što romori iza prozora koji suzi, nije razgovor, ni mrmljanje, ni pesma… samo je odjek uzdaha koji treperi nad tom neizgovorenom rečju. I nad neispevanom pesmom.

Jedan dugačak uzdah, zaobišao glasne žice i izleteo iz srca. Koje, onda, slobodno može da kuca u ritmu zdravlja, bez onih špicastih ispada sa roze trake svog tahografa.

Advertisements

10 thoughts on “Iza stakala koja suze, dok remeti tišinu u mraku

    1. Gotovo u isti tren kad i ti. Samo sam bila isuviše pospana da tvoju kišu pročitam kako valja, pa sam odlučila da joj se jutros vratim. Jer nema smisla da je smandrljavam, zavredjuje čitanje, al ČITANJE.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s