Da li ti, to, zaista spavaš il’ samo žmuriš jer ne umeš da sanjaš?

Ili ne želiš da sretneš dan koji sviće?

Bojiš se  njegove svetlosti više od mraka?

I čekaš. Da se ugasi dan koji još nije ni svanuo sasvim. Pa da se pogase  svetla i onda, tek, da možeš mirno da gledaš ništa  u mraku.

Najlepše reči davno su pohabane, a novih, jednako lepih, više ko i da nema. I dok ih propuštaš kroz poslednje, najgušće sito kovano po meri tvog osećaja za lepotu, reči, misao, slovo… upijaš dnevne zvuke snagom svih onih čula koja ne žmure. Mirišeš misao o snevanju koje ne boli, čekanju koje ne zebe i pesmi koja ne plače. Tražiš.

Prati gen nade  i stići ćeš daleko. Toliko, da više nikada nećeš uspeti da se vratiš. Toliko, da zaboraviš  pesmu koja se plače, sve i da nikada nećeš ni da zapevaš  drugu.  Koja je zgrušena muka iz boli  iznikla tamo gde sunce nikada ne greje.

Toliko, da će se  i kamenčići ispušteni na tom putu od snova i nade , ishabati korakom onih koji, kao i ti, beže od pesme koja se plače.

Advertisements