Večernji zvon

kad čujem ja

seti me tad

na…

 

 

Nostalgija, naznaka starenja ili samo … samo obično vraćanje tonovima koji te očaravaju? Šta znači, to, kada ti melodija koja razara srce, obuzima misli, pa je slušaš i živiš je i onda kada nema audio pomagača? Kada samo zvuk muve zalutale u ovu jesenju hladnoću remeti tišinu, kroz koju leluja – večeeeeernji zvon, večeeeeeeeeeeernji zvon… kao zavesa u bestežinskom stanju zatreptala pred očima.

Tmurno nebo mutnosive boje isčezlo je iza roletni navučenih na prozore čija stakla odzvanjaju – večernji zvon, kao daleka zvonjava neke prelepe ruske crkve ispred koje stoji pevač u bogato vezenoj rubaški, s ogromnom krznenom kapom na glavi.

Prazan pogled u ugao sobe, gle, konačno bez letnje paučine narasle preko noći.

Ili se praznim samo čini, u oku zamagljenom zaustavljenom  suzom?

Nostalgija… ruka na užarenom čelu, šolja čaja na ivici stola, tek obrana plovdina preko dve zimske jabuke u činiji kupljenoj davno, u moskovskom GUM-u (generaljni univerzaljni magazin ili robna kuća) , posle predugog čekanja u redu, pred drskom prodavačicom koja nervozno žvaće kiflu, ljubazni osmeh prelepe kasirke i njeno- atkuda vi… Dva bakrena svećnjaka, torba na točkiće u crveno-crnom karo dezenu,  svilena marama i … dasvidanja, Rassija… Sljedujušći raz – koji je izostao, ako se ne računa par  presedanja na Šeremtjevu, nekad u beskonačnom ispijanju kafa u Irskom pabu, redje u onom tranzitnim hotelima, s nadrndanim dežurnim na svakom spratu…

Naznaka starenja… vlas kose na jastuku, otanele od onomad, iskrzani nokat, pege od sunca koje se povlače kad zahladi. I sećanja. Na davno prošlo vreme.

A šta je, ono, juče bilo?

 

Advertisements