Precvetala je bogumila ispod prozora  kuće u kojoj nije volela da boravi. Njeni sasušeni cvetovi, razvejani vetrom, odneli su poslednji trag lepote koja ju je vezivala za ovo nebo. Sunce se davno izgubilo.

malaslika

Kada zatvori oči, vidi sebe u haljinici boje bogumile u cvatu, kako nemoćno širi ruke – ja sam greota, vikala je piskavo, a opet dovoljno nežno da izazove osmehe koji se tope. I iznudi šta je htela.

Onda otvori oči i susretne se sa svojom stvarnošću koja je plaši. Ko će sada da mi ispuni želje? Bar jednu, malu, malecnu, najmanju, ovolicnu želju!

Davno su odleteli zmajevi na čijim krilima je izmišljeno letela, u želji da dotakne bele oblake i razgrne ih. Da vidi kuda se delo sunce dok joj je bilo hladno i kada će opet početi da žari.

Sada, kada oseti stud i čak dok sunce greje ko nekad, kad mu se detinje radovala, ni ne traži nežnost koja ju je nekada grejala toplije od sunca.

Davno je izgubila zagrljaje u čijoj se mirisnoj sigurnosti topila od miline. Od sigurnosti koju su pružali, nade koju su nagoveštavali i čiste sreću koju su davali.

Poslednji put je zatvorila oči da vidi sebe bosonogu u haljinici boje bogumile u cvatu.

Ja sam greota,  prošaptala je za sebe, dok je ostavljala ključ ispod strehe kuće u koju se nikada neće vratiti.

fotografija je odavde

Advertisements