Šapat. Reč, u grlu zaustavljena, pre nego što se tajnom obradi, pa škripi izmedju zuba i usana dok izlazi na svetlost sluha. Polako se gasi dan. Da bi svoju hladnoću pretvorio u led, kojom mrzne reč, u taj škripavi šapat pretvorenu.

Može li, od reči zaledjene već na jeziku, nastati uteha? Ili bar smirenje onih damara iz kojih naviru neke nove, gorke reči, koje i neizgovorene režu?

Koje je vreme za istinu koja će nekoga da zaboli? Ima li ga, uopšte? Ili ga treba izbrisati, pre nego i dodje, jednako kao i nju, tu istinu koja će nekoga da zaboli?

Bol? Ničim izazvana.Tek po koja reč koja objašnjava njenu jačinu, njen intenzitet i njeno poreklo. Iz dubine jedne tuge, rečju porodjene, bez nade da će i jednu utoku naći, ta  bol nalazi svoj tok. Pravo kao onom nervu koji najviše zatreperi, ko  da je radar, za laž, neiskrenost, za sve rečeno a nedorečeno.

Koje je vreme za istinu koja će nekoga da zaboli?

Advertisements