Dobro je kada imaš kome da se vratiš

Korak teži od olova

Posustaje

Noge od betona

Klecave

Dug je put kojim hodaš

Strm, opasan

Potrošio te saobraćaj

Rikverc ne radi

I sad klecaš

Posustaješ

Pod teretom nekih oporih misli

Koje bi da menjaš za optimizam

Umoran od nepravde

Od loših misli okolo

Od energetskih vampira

Koji ti ostave svoj muku

I odu rasterećeni tvojim slušanjem

Ponavljanja njihovih tuga

Sve brojnijih

Od pijavica posustaješ

Koje bi bi da puste pelcer

Na tvojim ramenima

Koja već drže previše tereta

Dobro je, ipak

Kad odeš, bilo kuda

Imaš kome da se vratiš

stara-vrata-lugare1

 

Fotografija pozajmljena od kuma Lugara

Bol u kolenu, kad se nasekiram

–          Dobro sam, dobro sam, dobro sam… I neću da brinem, jer, sve će biti dobro i, kada sve ovo prodje, samo ću se sećati ove neizvesnosti koja bi me bolela, znam, ali ja ne dam da me boli, ne želim, ne mogu opet da podnesem tu bol, taj oštri rez u kolenu, kad god se nasekiram. Proći će i ova muka, kao i sve dosad što su  prošle, s manjim ili većim bolom u kolenu, ali to zavisi od mene i ja neću, ne smem da se sekiram, jer više nemam snage da podnesem kada me toliko boli.

Ne sećam se svog detinjstva. Ne, nije da se ne sećam ničega iz najranijih godina svog života, lagala bih kada bih rekla da je tako, svejedno što ja želim da tako bude i svejedno što bih se osećala daleko bolje da je tako. Da  mogu da zažmurim, i da ispred mojih očiju protiče samo reka, plava i čista i mirna , kao polje okupano suncem,  na kojem ležim s rukama ispod glave, pogleda uprtog u nebo,  kojim  proleću laste. Blaženstvo. Spokoj. Tišina koja umiruje i koja napaja dušu sokovima od kojih ću živeti posle. Danas i sutra.

A ja se sećam jedino onoga što bih volela da zaboravim. Što bih želela da  se nikada nije ni dogadjalo. Iz mojih najranijih sećanja nikako da isčezne ta bol, čas tupa, čas oštra ko da nožem zarežeš, bol u kolenu.

Pa iz svog  hladnog sobička, u kojem mogu samo da gledam u mrak svuda oko sebe – tata je govorio da se struja mora štediti, da se sve i uvek mora štedeti, samo on u bircuzima u kojima je obitavao nije umeo niti hteo da štedi,  iz tog ledenog vazduha koji mi ne da da zaspem, osluškujem… Čim čujem glas iz njihove sobe, najtiši šapat čim dodje, mene  zaboli koleno, pa vrisnem, mama, boli me, boli me, jako me boli, mama… i mama, s tragovima suza na rukama, krijući svoje lice i u onom mraku, dotrči, sedne pored mene i lagano mi masira koleno.

I tako, mene koleno ponekad  boli svu noć, pa mama osvane pored mene, mazeći me jednom rukom po kosi, a drugom odagnava bol iz  mog kolena koje masira . Ujutru, kada joj se dečije naivno zagledam u lice, mora da je znala, jadnica, mora da je osetila još dok ni meni sve nije bilo jasno, da ja  znam ili bar naslućujem šta se u njihovoj velikoj sobi dešava, kada tata dodje pijan iz bircuza  i kada neki čudni šumovi  otud počnu do stižu do mene. Pa me, iako je bol u kolenu davno prošla, a njene suze usahle, nežno privija uz sebe, a ja iz njenog mrmljanja razaznajem samo – hvalatiBože, hvalatihvalatiBože…

Brat i sestra su već bili veliki i imali su neki svoj svet, u koji su bežali od oca nasilnika, kojem ni kad je trezan nisu izlazili na oči. Njihova soba je bila dalje i do nje nisu ni dopirali majčini prigušeni  jecaji, ni očeva grdnja  i tupi udarci koje sam ja više naslućivala nego što sam ih čula. Zato, pretpostavljala sam, njih nikada ništa nije bolelo.

Niti su ih vodili u bolnicu, kao mene. Nisu ispitivali njihova kolena, nego moja, koja su počela sve češće i sve više da me bole. Pa je majka gotovo svaku noć, posle očevih pijanih izliva ljubomore, provodila sedeći na mom krevetu, s rukom na mom kolenu koje nije prestajalo da boli.

I zaludno bi bilo to moje ležanje u bolnici i sva ta ispitivanja, da jednoga dana nisam, slučajno, polomila toplomer. Strašno. Počela sam da plačem, da drhtim, a koleno je počelo da me boli toliko da su morali da me nose. Nisam mogla da hodam.

Onda su došli neki drugi lekari, ne samo oni  koji su pokušavali da leče moje koleno,i nisu me lečili, nego su samo dugo pričali sa mnom. I pitali me, da li se često sekiram i šta radim kada se sekiram. I ja sam rekla da onda zovem moju mamu i onda ona dodje i mazi i i masira mi koleno, i meni bol prodje.

Nisu me pitali, a i da jesu, ja im nikada ne bih priznala da mene koleno zaboli  samo kada čujem tatine pijane korake i mamino tumaranje po njihovoj sobi i njene tihe jecaje i uzdahe i njegove psovke i ružne reči njoj upućene. I da prestane da me boli tek onda kada mama prestane da briiše suze u mraku, pored mene. Dok mi masira koleno.

Probudio sam se iz sna i sada ga sanjam na javi

Sanjam, povremeno, jedan san koji se svaki put prekida na istom mestu – ja se budim i gledam oko sebe i  ništa ne prepoznajem, nepoznata soba se okreće oko mene,pitam se gde sam i kako sam dospeo tu, ali mi  podsvest kazuje da više nikada neće biti ono što je bilo i da je nova soba u kojoj sam se tek probudio personifikacija svega novog u mom životu. Onda se čuje dečja graja i ja prilazim prozoru, kroz koji vidim gomilu dece ledjima okrenute, i iz te gomile se izdvajaju neka deca koja se okreću i nastavljaju da trče, ali ka meni. Nikada nisam znao jesu li to moja deca, jer im likove ne vidim, ali sam osećao neku bliskost sa njima, koja mi ne dozvoljava da ostanem u toj sobi u kojoj sam se probudio, i ja izlazim i pružam ruke ka toj deci…onda se probudim, stvarno,ledenim kapima znoja obliven, ruku pruženih široko, kao u zagrljaj nekom ko se s radošću čeka, toliko široko da ponekad udarim svoju ženu, već naviklu na to da se moj ritual snevanja završi nehotičnim udarcem u njenu glavu.

Dugo, već, nisam sanjao. Bar ne taj san. Ne, tu noćnu moru koja traje do jutra, iako kažu da je sanjanje kratko, tek nekoliko sekundi.Do juče.

Šta hoću time da ti kažem?

Vidi, ti si moj drug i ja znam da tebi mogu reći… da ti mogu ispričati sve, a da ne zaradim tvoje psovanje na kraju. Misli šta god hoćeš, samo te molim, nemoj da me psuješ.

Bar ne sada. Bar dok ne odem, putem kojim je davno trebalo da krenem, a ja nisam imao hrabrosti za taj korak, od olova teži i od najbolnije pesme bolniji.

Nije, meni ovako skovanom, sudbina odredila život po meri. Ljubav, nežnost, uzimanje i uzvraćanje… razumevanje pogledom, osećanje ćutanjem, razgovor dodirom. Sem jednom. Ali je trajalo kratko i završeno pre nego što sam uspeo, pre nego što smo uspeli da razaberemo da bi tu trebalo staviti tačku na traženja. Tu se zaustaviti. I nastaviti zajedno.

Zaustavio sam se onako, u letu. Odjednom, kao kad padaš i u trenu te zaustavi neka nevidljiva ruka. Koja tako, nadalje, vuče konce tvog života, dok ti veruješ da sam upravljaš njime. Da ti biraš.Hoćeš ili nećeš. Uzimaš ili daješ. Padaš ili se uspravljaš.

Odrastanje dece. Vakcine, boginje, prehlade, trka sa životom, sa  vremenom, sa poslom, obavezama.

Podseti me, šta to beše ljubav.

Odjednom, miljama smo daleko.

Odjednom, višak vremena s kojim ne znaš šta ćeš. Deca prozbore koju, u trci sa svojim obavezama. Ona i dalje u kuhinji, za stolom, u štirkanju, peglanju, šivenju, u pekmezima i ajvarima, u dočekivanjima i ispraćanjima … dece i njihovih drugara, prijateljica, rodbine, zajedničkih prijatelja.

149408_480969995292606_2067508068_n

Idealna, nežna i požrtvovana  majka, domaćica, poslovna žena s karijerom…

Dok sam se okrenuo – bio sam sam. Lišen ljubavi, nežnosti, davanja…

Bilo je, neću da te lažem, bilo je u mom životu žena. Od tog trenutka, kada sam postao svestan svoje samoće. Kada sam shvatio da sam ja, oženjen čovek, ostao bez žene, koja je i dalje idealna…za sve ostale.

Ali, ni jedna od njih nije dodirnula moju dušu. Ni jedna nije bila … razumevanje pogledom, osećanje ćutanjem, razgovor dodirom. Svaka, samo jedna u nizu.

A onda se pojavila ona. Ona,sa kojom sam propustio da se zaustavim na vreme, da ne odemo svako na svoju stranu.

I nije trebalo ništa obnavljati. Niti počinjati ispočetka. Ko da smo sve to vreme, dok su nam deca odrastala, a mi starili, bili vezani nevidljivim nitima razumevanja, strasti, predavanja… Ko da smo morali imati neke svoje živote, daleko jedno od drugog, da bismo sve to shvatili, onda kada nam je bilo vreme.Naši putevi su se nastavili u paraleli koja se presecala samo ponekad. Kada je  ona mogla da pred njim opravda svoj iznenadni odlazak u rodni kraj, vremenom sve češći.

535851_410696142296071_928534804_n

Otud i onaj san s početka moje ispovesti tebi, za kojeg znam da mi je dovoljno prijatelj i da neće da me psuje. Čak i ako me ne razume.

Ona deca, koja se izdvajaju iz gomile mališana koji trče ledjima mi okrenuti i nastavljaju da trče prema meni, u mom poslednjem snu nisu se okrenula. A ja sam, već budan i s graškama ledenog znoja na čelu, po običaju, konačno shvatio, i ne videvši im lica- da su to moja deca. Koja su mogla da nastave svoje puteve bez mene. Kojima nisam bio neophodan svakog trena svakoga dana, bilo gde i bilo kako.Potrebniji sam, izgleda, njihovoj deci, nego njima.

I zato želim da čuješ od mene. Da se ne pitaš, šta je, kada ti kažu da sam otišao i da me dugo neće biti…

Davao sam se, svima njima, sve dok nisam shvatio da je pred njima život. A preda mnom, još samo jedna kratka deonica puta. Koja ne sme biti lišena one esencije bez koje ne mogu da živim – ljubav, nežnost, davanje i uzimanje. Razumevanje pogledom, osećanje ćutanjem, razgovor dodirom…

poreklo fotogrfija –https://www.facebook.com/pages/Fejsbuk/135216466533176

Gde su nestali snovi

Ne umem više da sanjam.

Na javi, moj san je šarena kugla od magle i paučine, koja se lomi na dlanu pre nego je i stisnem u šaku.

Pola tog sna je nada, umišljena da od nje može nešto biti. Druga polovina – prazno. Ništa. Dim od izbledelih pokušaja da nešto bude, od čekanja, nade i neuslišene molitve.

U snevanju, snovi me zaobilaze. Ili ih se ja samo ne sećam? Izblede dok svane.Ispare iz sećanja koje nisu ni dodirnuli.

Kao fleš, iz praznine izranjaju poslednji snovi kojih se sećam.

Oni, iz jave, nalik na pocepanu paučinu čije niti spaja prašina zaborava, davno su odbolovani.

Il nisu, kada mi ne daju u snu da sanjam?

Ne znam…

 

Od toj kako sam ja, ič i da ne pričamo

Sinence, nekvo će ti baba rekne, znam ja da se ti na babu neč naljutiš, a nema ni za kvo, nego , ete, da si provrevim koju, a i isušiše mi se usta od ćutanje. Zamislim si se, takoj, pa mi pamet odleti nekude, ne znam ni ja kude sam, da li u mojo selo kad beo dete i devojče, eli na njivu kad raboteomo, eli na sobor, u kolo, eli kad u ovoj selo dojdo, kad me udadoše…

Mlogo sam ti ja prevrljila preko ovuj moju čkaljavu grbinu, da se zapisuje imalo bi golem bukvar da se napiše, ako nesam mrdnula od kuću i od njivu i od stoku i gradinu. Kvo beše , beše, od’mno projde mojo, pa si sag ovija dni što mi proode mogu eli u golem glas zavijam, eli da gledam u nebo, i kad svanjuje i kad se st’mni, i u ptice, koje doode i odode, eli u reku u koju i nema kojo vidiš od plastične flaše i kese i nekvo-takvo kojo bacaju u nju.

Kad neki projde kroz selo, ako navrne, fala mu, ako neće, pa mu fala, će dojde drugi put. Kavu sam si navikla pijem i sama. Upalim si televizor, pa si sas njega provrevim ako nema s kuga, a i na piletija kad im odnesem vodicu i žitance, i s nji se izoratim. Ako mi ne reknu dobro, ne reknu mi ni lošo sas onoj njino pijukanje.

Subotom izleznem na grobje, isčupam travicu ako je izrasla, zapalim svećicu, turim kojo se zateklo u kuću, eli jabuku, eli bonbolu, čokolatku, orasi, kolko baš s prazne ruke da ne otidem. Kad se trebe  ide na glasanje, pa  ni onija što se za nji glasa donesu čokolade, nikad i’ nema kad ni trebu, al kad se glasa, ete i nezvani, ja toj ne mogu po’edem, pa i nju turim na grob. Nek se vidi na onija svet. Ako ga ima.

I idu mi dni, nekako proode, nekad mi se čini prolete život dok se obrnu, a pa, nekad dan neće projde, ko godina mi bude, a ni san me ne vata kad se stmni, pa si sama sedenjkujem i nekvo prčkam po kuću, samo da ne mislim.

Ubolelo me, sve. Jutrom, dok si koske razmrdam, jedva stanem na noge. Oko podne me zauzvije u kolena i u grbinu, nit se mogu slagnem, nit da kleknem, ma, ako koraknem, ponekada mi i toj premija. Večerom počnu me bole vene, pa žuč ako sam nešto što nesam trebala, pojela. Ne smeja se operišem, pa što ću, trpim.

Kad zalegam, prekrstim se i poljubim ikonu na Svetoga Dimitriju, pa mu se samo edno molim – vas da vi čuva, on si toj zna’e i bez men, tolko put sam mu rekla, ali i  da me do onija dan ostavi na noge. Na noge da si umrem, da ne mučim ni mene, a ni vas nikoga da ne pomučim, ko što vi sve ovej godine nesam pomučila, ič. Pa dokle se može.

Ete, toj sam ti tela reknem, pa kad drugi put vidiš babu, nemoj me više pituješ kako sam. Toj, kako sam ja, neje ni za pituvanje nit za pričanje, pa da od toj ič i ne počinjamo. Sve ti baba reče što je imala, pa od sag kad doodiš, ti mi pričaj kako si ti i kvo ima kod tebe. Ako oćeš.

nekvo-nešto

provrevim – prozborim

raboteomo- radismo

prevrljila- prebacila

čkaljava- falična

grbina- ledja

u golemi glas zavija – kukam na sav glas

izoratim – ispričam

zauzvije – počne da vrti, boli

Ne mogu ti ništa osim srca dati, a i njega… ne smem da ti dam

Ja  nisam iz ove stvarnosti koju ne razumem, nit znam njene strane sveta i koordinate  puta kojim koračam.

Nisam skovan za ovo  vreme i nikada neću razumeti jezike kojim govore oni na vrhu, za koje pričaju da su uspeli.

Kao što i sam znam da mi nije mesto na ovom dnu, kojim bauljam tražeći bar senku svetlosti da mi označi … uspon.

Penjem se, znam da se penjem i u tom mraku, al korak mi je prekratak da bih preskočio provalju. I veće su šanse da se nadjem u njoj, nego da kročim preko…

I korak mi je, zato, umoran. Ponekad pre i nego krenem… tamo gde nikad neću stići.

Sigurno su dobre vile ne mom rodjenju zaspale, pa mi je zlica iskrivila puteve i projektovala im veliku kosinu. Koja zaustavlja uspon, padom koji te mami.

Pa sam zato već umoran.

Od budjenja, od budnosti, od sna. Od koraka, od uspona, od padova. Od traženja, nenalaženja, nesnalaženja…

Ne mogu ti ništa osim srca dati, a i njega … ne smem da ti dam.

Jer, bojim se da će onda, ona zla vila s moga rodjenja, umešati svoje prste i u tvoju sudbinu. I da će i tvoj put postati samo beskrajni uspon, sa  čije  kosine je izvesniji pad nego da ćeš se popeti.

Ovakav malečak, mogu svi na ramo da i’ nosim

– Pa kako nisi znao da ja  to umem da radim? Ja , bre, umejem sve, nema taj rabota koja mi se mene otela, da ja kažem n’umem eli da neću. Kad smo išli na poslu, ja sam uvek bio prvi pitan, čim se radelo nešto novo. A za rabotu posle posao me je imalo. Pogodiš privatno, kuj te pita dalisi umoran . I nisam birao, samo da mi se plati što uradim, jer ja znam da je to što ja uradim stvarno dobro, pod garanciju.

Tipičan primer zapljanjskog gorštaka, iz one generacije koja izumire, nažalost, Stigle godine, stigla muka mučena kroz decenije rada, stvaranja, kućenja, izvodjenja dece na put.. pa sad, kad treba odmoriti i dušu i telo, ne može se i ne sme, jer su stigla i deca te njihove dece, a mladi, kaže, oni nisu cvrsti ko mi stari, pa, nenavikli na onolku rabotu, sve im teško i sve i’ boli kad i’ poteraš da priskoče u pomoć. Šta ima veze, ni dva infarkta mu ne mogu ništa. Kad zagusti, ode do lekara da ga prikrpe, pa ide dalje.

Trudi se da poštuje manire gospodina, što i jeste, iako u radničkom odelu isflekanom malterom, krečom, betonom, lepkom… Trudi se i da koristi padeže, muku svakog onog kome maternji jezik nije književni, a nije mnogo čitao kada je trebalo čitati, što zbog ne prevelike ljubavi prema knjizi, što zbog stalne potrebe da se zaradjuje za … decu, ženu, kuću, stare roditelje, ponekad još i nekog rodjaka pride. Nema veze što smo „išli na selu“ i što stanujemo „u kuću“. Sredina u kojoj je proveo vek i iz koje je odlazio samo na familijske svadbe i sa’rane, jednom u posetu Kući cveća i dva puta na more preko sindikata, ta, njegova sredina, to i ne primećuje. Oni koji primete, ne zameraju.

1380711_582043311831675_1679901281_n

– I od moji drugari imaš onija pospremni za rabotu, i svakakvi drugi, jel n’umeje, jel umeje a neće, jel ne može. Imaš ti gorštaci i imaš ovija mekački. Ja, ovakav malečak, mogu svi na ramo da i’ nosim. I d’urabotim za trojicu. Zatoj sam i imao poso, preko glavu. Zove me, tako, još sam radel, pa me zove kadrovski direktor, a ja se , pravo da ti kažem, usra’. Šta li oće, idem a kolena mi klecaju, mož’ je čuo da umoran doodim na poslu, pa će me bruka. Ulezo ja, dobar dan, dobar dan, pokazuje, sedi. Naručuje kafu, ne’me ni pital oću li. Laknu mi odma’, čim me on poštuje, znači ne’e ni bruka, ni komanda. Čuo sam, objasni mi, da si mnogo dobar majstor za popravku stare kuće, pa da vidimo možeš li na meni da pomogneš, ako treba i ću ti platim. Će si platiš, će si platiš, odma mu reko, da ne bude posle, nismo se tako dogovorili. Al da otidemo da vidimo nekad, pokasno, posle rabotu, ne da me ti mene zamajavš kad ja imam pogodjeno za cel dan.

Odveze me jedan dan, ono tuj, selo ne’e daleko od Niš, prema Belu Palanku, kuća kovanica, samo što se ne’e sve srinulo. Može li, reko’ može. Opemo kanap od jednu ćošku do drugu, onija kanap odlati na svako čučulje. U zidovi rupe, medju letve blato poispadalo. Umeješ li da praviš blato, znam, vika on, ću zovnem brata pa ćemo zajedno, i njegovo je pola. Objasni mu ja kako da popuni rupe, i poravni medju čučuljišta, kad odo da vidim, oni ga umazali s blato, prva liga.

Posle beše lako. Napra’il sam mu kuću, ko da ne’e kovanica, ko da je pra’ena jučer sa pečenu ciglu. On ripa od rados, poštuje me, svaki dan donosi pljeskavice iz Palanku, one ovooooolke goleme, ne’mož ju   izedeš odjedanput.

Plati mi, kako se dogovorimo, i obeća mi, kad zove direktori na slavlje, i mene će zove. I stvarno, jedan dan mi reče, ti da se spremiš i kad oni izdoode, ja ću dodjem po tebe.

Kad ulezo tam, a oni se već isponapijali. Jedno još pije, jedno s ruke dovatilo onoj prase, od žvakanje ni dobro veče nemo’ž kaže. Gazda uredil i kuću i dvorište, ma, da gledaš i da uživaš. Turil nek’ve kugle po travu, kad jedan, pijan, zaletel se da šutira, mislel da je lopta. Oteraše ga, slomil prsti pa su ga u gips turali.

Ja, tuj noć, beo zvezda. Svi me pituju, a možeš li i kod mene da vidiš, svi bi tejali i od njina spadala da pra’im devojku, te si ja gočka rabotu ima posle.

Kad si dobar majstor, svi te oće. I ne mogu da grešim dušu, oće i da si plate. Il pa beše takvo vreme, pa nisu smejali da te ucenjuju i da te ponižavaju pa za džabe da im rabotiš ili da se pogadjaju. Ko sadašnji, što i’ zovu novokomponovane gazde.

Pod njino drvo nema ladovina.

 

***

za one koji nisu iz Zaplanja, a možda i za njih, jer i ja neke reči do sada nisam čula

kovanica – starinska siromaška kuća, sagradjena tako što se iskovane letve popunjavaju blatom

srinulo – palo, urušilo se

opemo- razvukosmo

odlati – odskače

čučulje – brdašce, reč koju sam prvi put čula, pa je zapisala i mog gosta zamolila za prevod

ripa – skače

goleme – velike

turil- stavio

da on njina spadala praim devojku – da od njjhovih urušenih kućeraka pravim devojku, žargonski, lepu kuću

gočka – poviške, poviše

da grešim dušu – da govorm pogrešno, da lažem

pod njino drvo nemaa ladovina – nema vajde od njih