Šta tačno traži, uopšte nije ni znala

Kida komade svoje duše i uvija ih u  dah, rasplamsan na užarenom vrelu , svoje, uzburkane stvarnosti.

Ne zna da odredi strane sveta. Oduvek nije znala da izabere svoj pravac. Putevi su joj uvek bili s preprekama, samo njoj vidljivim… Ili ih, možda, nikada nije bilo?

Sve i da nije, sve i da joj je svaki put bio samo laka uzbrdica kojom se lagano klizi usponom, uspehom, ili bar životom bez muke i trnja, ona to nije znala. Zbunjena nenalaženjem odgovora na pitanja koja nije ni umela da postavi, a koja su je mučila i izjedala, iznutra,  osećala je samo da mora da ide, da hoda, da preskače te nevidljive prepreke na putu i da traži…

Šta tačno, traži, za čim tako mahnito traga i, hoće li ga uopšte naći, nije znala.

Falilo joj je to, nešto, nedefinisanog naziva i oblika,nešto čega nije bilo ni u slutnji, ni u  snu, a tek na javi se nije moglo pronaći…

Da li je to osmeh jutra koje je budi uvek dosadno isto, bez imalo nade da bude smeh?

522855_405192812846404_1160521078_n

Il’, želja da željeno bude stvarnost i san rasprši zbilja u punom sjaju?

Duga iza suza?

Odgovor i pre dileme?

Da li je to život sam il njegova velika tajna, koju ne otkriše ni mudraci?

Sputana svojim presečenim vidikom, iza kojeg se nalazi sve  čemu je težila, mislila je, uverena je , bar, u to bila,  nije ni mogla da vidi vesele boje na horizontu. Zamaglila ih je suzama. Pa su posivele pre i što bi se probudila. I zveda bi pala tek što je pomislla želju? Ili je tako i trebalo da bude?

Jutro. Dan. I noć.

I sve zvezde i mlad mesec i nebo bez sjaja… I raj na zemlji, okean suza, i bubnjanje u glavi… I zov i odjek i muk…

Jedno veliko ništa.

Upitnik na kraju misli?

Želje pod lupom?

Čemer i med, med i čemer.

Ljuto i slano i gorko.

Limun bez sladila.

Gorak ukus sudbine.

I dobro, kad će taj šećer… il’, kako li se već zove ta stvarnost, obasjana suncem, oivičena kristalima šećera po ivici nakvašenoj istinom o životu,  koja neće boleti?

Advertisements

13 thoughts on “Šta tačno traži, uopšte nije ni znala

  1. Rada72

    Pronalazim se u ovome..i pitam se „kad će taj šećer“..nekima je ceo život posut šećerom..ili oni i od gorčine slade svoj život, da drugi ne pomisle da nešto nije u redu..to me stalno muči…

  2. umjesto komentara: I dobro, kad će taj šećer… il’, kako li se već zove ta stvarnost, obasjana suncem, oivičena kristalima šećera po ivici nakvašenoj istinom o životu, koja neće boleti?
    slika koja se pamti

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s