Krštenica ili žubor vremena

Budi se, glave čupave, podvučene ispod jastuka od paperja , koje se gdegod pomalja ispod tkanine, nedovoljno čvrste da ga putpuno obuzda. Nosom, koji jedini viri van, opipava vazduh,  u nameri da  oceni doba dana, trenutnu teperaturu, atmosferski pritisak i kratkoročnu vremensku prognozu.

Ne bi da ustaje.

37537_475930964691_323296799691_6596131_1918924_n

Samo lagano pomalja glavu ispod paperjastog jastuka, zagledana u krov komšijske kuće, ispod kojeg izleću golubovi. Aha, nedelja je. Dan kada im vlasnik  otvara sve prozore staništa ispod krova svoje visoke kuće i pušta ih da lete, visoko i daleko, koliko sami požele.

Odlete, pa se vrate. Na svoje mesto ispod užarenih crepova, gde ih čekaju sigurnost, hrana i voda.

Gladna je. Koji je već ovo dan kako je sama i kako je mrzi da zavlači ruke u sudoperu, šerpe, lonce i pijace? Inventariše po svom sećanju, ne bi li pronašla putokaz do nečega što je spasava od  odlaska u kupovinu…

Špageti – lek za  prazan želudac, za  lenjost uma, nogu i ruku…

Pažljivo pritiska nozdrve. Da ustanovi koja je prohodnija. Na časovima joge kažu, ustani na onu nogu s čije strane kroz nozdrvu  vazduh slobodnije prolazi.

Leva, pa šta…

Lenjo budjenje, lenji pokreti ustajanja, lenji koraci do lavaboa.

249676_122669467816339_100002198601671_190451_6873941_n

Krštenica bubnja kroz zglobove. Sede, bore i ostali artikli iz riznice zvane starenje,  polako,  u toj  konkurenciji, postaju minorni.

Dobro, pomisli, boja za kosu deluje uvek, bez izuzetka, antirid krema sakrije po koju brazdu ispod očiju, u uglovima usana, ako dovoljno strpljivo utrljava u svoju kožu gel posle tuširanja, i ona postaje mekša i nežna, ali…

Ispod brade titraju izdajničke bore.Bluza, bez rukava, jednako  izdajnički otkriva nadlaktice koje ko da  trepere. Koleno zaboli pri naglom ustajanju.Konzervu više ne uspeva da otvori jednom rukom. Boli i kad klekne. Kad pokuša da klekne.

Protiču vode njenog detinjstva ispred očiju, željnih da vide mladost i cvast, pupoljke, oko bez suza i osmeh bez grča.

Žubori samo vreme oko nje.

Ostalo se nikada neće vratiti.

Otaneli zidovi na kuću s krov na dve vode

Imal sam si  kuću na dve vode. Basamaci, od kamen iz planinu, voda ga donela onuj godinu kad golem sneg beše i kad potopi sva sela uokol, uprolet, kad se otopi. Ciglu za kuću smo si sami , žena i ja, i sekli i pekli. Po plac, golem i ravan, rasprostirali, mi pečalbari barem si znamo ciglu napra’imo, sušili, u kope slagali, za pečenje spremali. Pa banket zidali, pa oganj, kad banket završimo, naklali, pa pekli… Pa razidjuvali. Cigle u red slagali, temelj za kuću kopali, zidali…

Sve sami.

Drva, za krov gradju, sam sam si nasekal u planinu, u mojo. Posle drvo poraste još emput, pa si za grejanje seko.I pa bi, al nema kuj…

Pokril sam kuću sas kupen crep, mi bas i nesmo majstori za sečenje i pečenje crep, mi smo poviške ciglari.

E, samo kad se setim…

Iz muku u muku uodiš, od kako s’lnce vidiš, kad se rodiš, pa dok ne zažmiš.

Kravu smo u torak, na pijac, prodali, kad smo crep kupuvali. Kvo ćeš, gotovu paru nesmo imali, a bez kravu se moglo, moralo se jednu zimu pomine, pa smo uprolet pa kupili. Skrpimo nekako otud, odovud, sobramo sve što smo imali, pa… i za rabotu i za mleko, uprolet, krava pa uleze u naš dvor.

Ide muka-nevolja, stiskanje, nemanje, pominjuvanje,dokle ne rešimo, da otidemo. U varoš, ko svi što otidoše i pred nas, a i posle. I pa ista priča.

Samo što prvo beše, plac kupuvanje. Pa pa, temelj kopanje, cigla pravenje i pečenje, zidanje, gradja iz selo doteruvanje, krov turanje, malterisanje…

Umal ne zaboravi, darovi na rogovi turanje…

I takoj. U ovuj kuću si sedimo. Mukujemo, radujemo, krediti otplaćujemo, kad stignemo nešto da prinovimo, kupujemo, korimo se i živujemo…

A kad legnem, men mi pred oči iskača onaj moja kuća na dve vode. U selo, u korov urasla, zidovi od vetar i kišu, činimiske otaneli, crep ulegal još malko pa do tavan. Onej dve vode, nigde gi nema…

 

***

basamaci – stepenice

kope – cigle, osušene i još neispečene, slagane jedna do druge  i jedna peko druge,s malim razmakom za promaju, da se dodatno suše

banket – cigle, naredjane u ogromnu „kutiju“ s hodnicima za kretanje toplote, kako bi se pekle. Kad se ozida, umaže se blatom sa svih strana i ostavi se samo jedan otvor u kojem se loži vatra, sve dok cigle ne budu ispečene. I crvene.

naklali oganj – naložili vatru

uodiš – ulaziš

pominjuvanje – preživi se nekako, pregura neko vreme, prodje bez…

rogovi – kada se stavlja krov, na sredinu, visoko, postave se letve u obliku ćiriličnog slova P, i tu se okače darovi za one koji grade krov

korimo se – svadjamo se

Šta tačno traži, uopšte nije ni znala

Kida komade svoje duše i uvija ih u  dah, rasplamsan na užarenom vrelu , svoje, uzburkane stvarnosti.

Ne zna da odredi strane sveta. Oduvek nije znala da izabere svoj pravac. Putevi su joj uvek bili s preprekama, samo njoj vidljivim… Ili ih, možda, nikada nije bilo?

Sve i da nije, sve i da joj je svaki put bio samo laka uzbrdica kojom se lagano klizi usponom, uspehom, ili bar životom bez muke i trnja, ona to nije znala. Zbunjena nenalaženjem odgovora na pitanja koja nije ni umela da postavi, a koja su je mučila i izjedala, iznutra,  osećala je samo da mora da ide, da hoda, da preskače te nevidljive prepreke na putu i da traži…

Šta tačno, traži, za čim tako mahnito traga i, hoće li ga uopšte naći, nije znala.

Falilo joj je to, nešto, nedefinisanog naziva i oblika,nešto čega nije bilo ni u slutnji, ni u  snu, a tek na javi se nije moglo pronaći…

Da li je to osmeh jutra koje je budi uvek dosadno isto, bez imalo nade da bude smeh?

522855_405192812846404_1160521078_n

Il’, želja da željeno bude stvarnost i san rasprši zbilja u punom sjaju?

Duga iza suza?

Odgovor i pre dileme?

Da li je to život sam il njegova velika tajna, koju ne otkriše ni mudraci?

Sputana svojim presečenim vidikom, iza kojeg se nalazi sve  čemu je težila, mislila je, uverena je , bar, u to bila,  nije ni mogla da vidi vesele boje na horizontu. Zamaglila ih je suzama. Pa su posivele pre i što bi se probudila. I zveda bi pala tek što je pomislla želju? Ili je tako i trebalo da bude?

Jutro. Dan. I noć.

I sve zvezde i mlad mesec i nebo bez sjaja… I raj na zemlji, okean suza, i bubnjanje u glavi… I zov i odjek i muk…

Jedno veliko ništa.

Upitnik na kraju misli?

Želje pod lupom?

Čemer i med, med i čemer.

Ljuto i slano i gorko.

Limun bez sladila.

Gorak ukus sudbine.

I dobro, kad će taj šećer… il’, kako li se već zove ta stvarnost, obasjana suncem, oivičena kristalima šećera po ivici nakvašenoj istinom o životu,  koja neće boleti?