Obojiš dušu lepotom, kao najlepše uskršnje jaje slikano s mnogo ljubavi, čiste ko kap jutarnje rose na travki pored planinskog potoka.

U srce usadiš radost, duboko, da uhvati koren i da se odomaći, da nikada ne usahne.

Iz sećanja izbrišeš sve što boli. U nove dane poneseš ono što izaziva osmeh, kojom se hrani tvoje budjenje i uspavljuje svako snevanje.

Misli očistiš od svakog traga nečistiće , koja ih prlja ko gusti zimski dim nataložen u sive gomile pepela.

Leto na izmaku.

Neke zakasnele ptice pevaju baladu o odlasku.

208390_10150259436444692_323296799691_9273415_7689039_n

Sunce u mesečevom formatu, iza oblaka čija magličasta prozirnost jedva otkriva njegove tragove,  nagoveštava jesenji dan, na izmaku leta koje je znalo i da prži.

Opet će doći zima. Ona, koja ledi pogled i steže dušu, najstrašnija je. I najviše boli.

A ti, s onom bojom koja se rascvetava u duši,  s radošću u nagoveštaju i ožiljcima od rana koje bi da zaboraviš, ti, krotka u nadanjima i željama koje kriješ, posmatraš svet kroz zavesu koja nikako da se otvori. Nikako da pusti dan u tvoj mrak i nikako da sunce postane sunce, a ne mesec koji samo nagoveštava mrak, kroz kapljice svetloti koja se rascvetava u daljini…

Pa se i ne sećaš više šta si ono htela, dok si prebrojavala  tišinu. Dok se suza kotrlja do dlana na kojem postaje ništa.

Dobrodošla u još jedan dan, ništa drugačiji od drugih.

Advertisements