Neka me neko urekne…

Kada bi moglo nekako da se desi, al’ zaista

Pa da me neko od onih koji gataju i prave i skidaju čini

Urekne

Onako kako zamišljam da bi bilo najbolje i po meri

Pa da se sutra probudim

Nasmejana

I da ulicama kojima svakoga dana srećem smrknuta lica

Od sutra srećem osmehe iste ko moj

I da isčeznu svaki grč i bolni trzaj sa dragih lica

Na pomen briga i teškoća i dugova i

Šta donosi sutra

Bio bi to raj

Na ulicama kojima se krećem

I na tim licima, brižnim, koje srećem

251087_218086091556654_206002106098386_728806_7983300_n

Kada bi mogao da me urekne, neko

Kada bi moglo da se nekako udesi

Pa da iz rečnika izbrišu sve reči koje

Bol i smrt i žalost i strah i očaj i suzu

Znače

Pa da sva lica koja srećem

Uz taj osmeh, na licu

Vedrinu u pogledu i izgubljenu bezbrižnost, zrače

 

Kada bi hteo da me urekne, neko

Ko zna  kako je teško kad ujutru te sretne prvo nečija  tuga

I kako ne znaš kud ćeš kad neko počne da se žali

A ne možeš mu pomoći

I niko mu ne može pomoći

315794_171953976216609_157588980986442_355145_1319718371_n

 

Kada bi hteo da me urekne taj neko

Znam da bi i dugi neki mnogo dali

Jer nema tih para

Koje bi bile dovoljne da se plati

Osmeh ljudi na čija lica se urezao bol

Pogled u sutra, onih koji ne znaju ni današ kud će i šta će

I nada svih onih koji su je davno izgubili

I sad ne znaju kako da je pronadju

267493_250824908264673_100000114985805_1137114_3754174_n

 

 

 

 

Advertisements

35 мишљења на „Neka me neko urekne…

  1. Dugo su i mene mucila takva razmisljanja, potpuno se vidim u ovom tvom postu…I onda sam krenula u akciju(ti znas)…I mislim da sam neka tuzna lica pretvorila u sretne osmijehe 🙂 ! I to je nesto, kada se razmisljanja pretvore u djela, na obostrano zadovoljstvo 🙂 !!!

  2. Sličnih akcija ima i kod nas, i u Rusiji..i mislim da većini nas ovde nisu potrebne: mi nalazimo svoj put da pružimo ruku drugom.
    Gledala sam jedan odličan film (nemam pojma koji) u kome je osnovna poruka bila: pomažem ja tebi, ali nemoj meni da vraćaš, nego ti pomozi nekom kome treba tvoja pomoć. Mislim da je to ideja kojom dobra dela mogu da se šire.
    Gomila zlih je počela sa raznoraznim pričama oko razloga zašto nekome pomažemo i dovela nas u situaciju da po sebi čeprkamo u potrazi za „najgorim porivima“…ali to je samo njihovo opravdanje zašto su škrti, sebični i zašto ne vape za tuđim osmehom.

    U najbližoj pekari, svako veče pojavljuje se dekica koji dođe po lepinju i pritom prodavačicama ispriča vic. Neki ih i ne primete, a on je odabrao da im izmami osmeh. E lepo ih je urekao! 🙂

    1. Bravo za dekicu.
      Divna je ta ideja, iz filma.Jedino tako mogu se širiti koncentrični krugovi dobrote. A pomoć je, verujem, svima nama potrebna, bar nekad i bar na neki, jednostavan i ni malo skup način. Evo, meni je maločas trebala pomoć „dizajnera“, pa pošto takvih nema pri ruci, sama sam se bavila fizikalnim radovima. Onaj jedan, kome uvek priskačemo u pomoč, druge vrste, nije gadljiv na pare, pa je svoju nagradu za pomoć primio. I hvala mu na tome, jer ćemo imati obraza da ga opet pozovemo.Jedino se pitam, zašto i ja ne umem da svoju pomoć njemu naplatim.

  3. Мене је неко већ урекао… Мени је увек осмех на лицу, осим кад су ми деца слинава и кењкава, али и тад морам, због њих 😉
    Ја сам данас у апотеци добила кесу у коју су биле спаковане бочице са лековитом течношћу а на којој пише да су ту кесу направили млади са посебним потребама. Поред касе стоји кутија у коју се даје прилог за те кесе. Мислим да је то диван начин да се ЗАИСТА тој деци помогне! А они се осећају вредни и корисни, па и они имају осмех на лицу 🙂

          1. Znaš, uvek sam razmišljala kad bi jedan koji može pomogao nekom ko u tom času ne može – mislim na sitne stvari, osmeh, prelazak preko ulice, sitno za kartu, kaficu… možda bi više barem osmeha bilo. Ne možemo svačiji dobrotvori nažalost biti, tako je ustrojen svet, i sve je u prilično jednake džakove pakovano, samo neki uzmu previše, neki nose i roditeljske i praroditeljske terete, a neki varaju… pa bace i pola onog što im dato… pa im se na tren učini nepodnošljivo lako živeti…

            1. Tačno. Nikako se ne može uvek i svuda i svima pomoći. Nekada jer nemaš vremena, drugi put jer nisi na pravom mestu, pa onda zato što i ne znaš kako – mnogo je onih kojima je pomoć potrebna, a malo onih koji bi je dali. E sad, nekad i svesno ne uradimo nešto, djavo će ga znati kako i zašto, al, imamo opravdanje za to – znam ženu koja se teško kreće, ali se ona uvek teško kreće a stalno je u pokretu i kad izadjem u grad trebalo bi samo njoj da pomažem da ide ulicama. A odbija da koristi pomagala, mada bi joj jako značila. I tako, nekad odvojim za nju neko vreme, a nekad, kad žurim, samo mahnem kada je vidim preko puta i pokažem da žurim. Pa mi posle krivo, i ljuta sam i na sebe i na nju – na sebe što sam bila u žurbi, na nju što ne koristi pomagala.

    1. U stvari, možda na taj način što želiš da drugima bude bolje, misliš i na sebe – da ti tudjim osmehom bude ulepšan dan i da ne moras da slušaš jadikovke i žalopojke i da ne budeš tužan zbog tudje tuge…

  4. Kada bi …

    Da mi je …

    U Grčkoj, u samoposlugama kod izlaza postoje velike korpe, one za robu u koe svako može da stavi nešto kupljeno, da se da onima koji nemaju. Užasno me je to pogodilo, jer je znak teškog masovnog nemanja, koej se širi kao teška zarazna bolest i hvata ljude u okove straha i beznadja 😦

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s