Teška priča iz vremena čije smo loše i sivo zaboravili

Bila su to, ona vremena kada se živelo u nekakvom spokoju, nenarušenom današnjim jadom i čemerom, kada je svaka kuća imala auto, planirala makar letovanja ako ne i zimovanja, pride,a nameštaj se – pošto se prethodno dobije društveni stan za dž, kupi na kredit, povoljno, pa se odmah krene u izgradnju vikendice.

Niko nije ni sanjao, ni u najgorem snu nikome nije dolazilo upozorenje o tome da će naići neka šugava i smutna vremena, da neće biti goriva ni za kod lekara, a kamol’ za do vikendice, a posle ni para da se to gorivo kupi. Socijalistička Potemkinova sela. Prividni spokoj, blagostanje zamalo, čiji danak plaćamo i dan danji.

Ko nije imao posla ovde, privremeno je – i ne sluteći da će to trajati do i posle penzije, radio i živeo u inostranstvu. I jedva čekao kapitalističke praznike, kako bi dušu ogrejao u rodnom kraju. Za muškarce iz ove priče lokalne kafane bile su glavno mesto boravka tokom dugih zimskih noći koje počinju već negde s prvim mrakom, posle pet, a ne završavaju se sve dok se gazdi kafane isplati da služi okasnele goste.

Sada već pokojni Tisa Drnda, tako su ga  zvali od malena, valjda zbog toga što mu je pamet oduvek bila kraća od jezika i što svoje mišljenje nikada nije umeo da zadrži za sebe, mnogo je voleo te zimske noći u seoskoj birtiji preko puta svoje kuće. Em su njegovi mogli da ga očas pozovu ako naidje neki gost ili se nešto važno desi, em ga je samo tu čekalo njegovo mesto iza starog seoskog kubeta u kojem su osušena drva prijatno pucketala i grejala mu i ledja i oko i dušu.

Voleo je, da se ne lažemo, da vodi glavnu reč za svojim stolom, za kojim su se okupljali njegovi školski drugari ostali u selu i oni, samo vikendom došli iz svojih gradova, ali i po koji lokalni pijanac željan besplatnog pića koje se dobijalo samo za gastarbajterskim stolom.

I tako, jedne sasvim obične večeri, koja ni na koji način nije nagoveštavala nevolju, Tisa Drnda se raspričao o tome – kako oni tamo, Švabe i ostali kapitalisti,ma  nešto oko skrčavosti u ugošćavanju i halapljivosti, u gostima, kad mu je zasmetao prejak ton na televioru.

– Daj ugasi to tamo, doviknuo je kafedžiji, na čijem licu su počele da se menjaju boje, od bledožute do jasnoručičaste, dok  je nervozno pogledjivao oko sebe.

Sutradan su u Tisinu kuću došla dva policajca, zatražila njegov pasoš i naložila mu da se u mesnu policijsku stanicu javi sutra ujutru. Kada je saznao da je uvredio druga Tita i da mu se, zbog neprimerenog ponašanja i subverzivne delatnosti, valjda, nazvane ometanje gostiju kafane da u centralnoj emisiji vesti čuju šta ima pametno i tečno da im saopšti najveći sin – sad nije važno čiji, tek, Tisa osta bez mogućnosti povratka u Švabiju, konačno i neopozivo, zauvek.

298405_162809763797697_157588980986442_326650_3671958_n

Znao je, jadnik, dobro je znao da je i u njegovom, kao i u svakom drugom selu, postojao bar jedan doušnik. I da ptica nije smela da preleti ni jednu seosku kafanu, a da komandir milicije već rano njutro nema izveštaj o tome. Znao je, kao i svi ostali seljani, ko je živi jezik iz njegovog sela i ko dostavlja uredne izveštaje komandiru milicije. I zato je strogo vodio računa o tome da nikada, ni trezan ni mrtav pijan, ne izrekne bilo koju reč na račun države, poreza, cena,birokratije, ma, čak ni na račun prodavca u lokalnoj bakalnici, koji je isto tako bio državni uposlenik.

Jedino nije znao, nikada sebi nije uspeo da objasni, pa čak ni tokom dugih zimskih večeri koje je provodio u svojoj kući, kako je prevideo da je to neoprezno, daj bre ugasi to sra.. izrekao dok je na Dnevniku u pola osam govorio najveći sin… nečiji. Izgleda, nikada nećemo saznati čiji.

Nikada više nije otišao u kafanu. I nije doživeo, sirot,  da ponovo vidi pasoš u svojim rukama.

Advertisements

32 мишљења на „Teška priča iz vremena čije smo loše i sivo zaboravili

  1. Pera

    U mom gradu i dalje sve isto: dousnici klevecu, a sluzba odredjuje ko ce gde da zivi i radi! Tito je umro pre trideset i kusur godina – pa je li on i dalje kriv nesto! Ako se danas ne uzimaju pasosi, zasto onda Jovanka Broz nema ni pasos ni licnu kartu?

  2. obične priče

    Bila su to, ona vremena kada se živelo u nekakvom spokoju, nenarušenom današnjim jadom i čemerom, kada je svaka kuća imala auto, planirala makar letovanja ako ne i zimovanja, pride,a nameštaj se – pošto se prethodno dobije društveni stan za dž, kupi na kredit, povoljno, pa se odmah krene u izgradnju vikendice.

    Bila su lepa vremena….:)

  3. Goran

    Ako je cena da ne pljujem predsednika to sto cu dobiti posao, BESPLATAN STAN, svake godine more, zimovanje (i ostala putovanja) pasos sa kojim mogu da putujem po celom svetu, vikendicu, auto, dobre plate – pa evo necu ga nikad pljuvati.

    Hvatam ja ljudi moji da to vreme nije bilo sjajno po pitanju slobode govora, ali da li mislite da ste danas slobodniji? NIste. Danas mozes u kafani da j***s mater Tomi i niko ti nece nista. Jel se demokratija ogleda u tome?

    Znate kada bi u Titovo vreme ubili nekog francuza na ulici Beograda i ostali na slobodi? Pa nema sanse… 3 Gola otoka bi odlezali.

  4. Cula sam i za price,gdje su komsije prijavljivale kod policije(gdje su imali vezu) komsiju koji radi u inostranstvu, izmisljali price da im oduzmu pasose. Na taj nacin su ih ucjenjivali da i njih „povuku“ u inostranstvo. Ovi su gledali kako-tako da ih povedu (znali su ko salje prijave) i od tada nije bilo prijavljivanja i oduzimanja pasosa.

      1. Ali ipak, ovaj čovek čak nije ni psovao predsednika, pa je ostao bez pasoša. A time i bez agzistencije… Samo na osnovu izjave jednog običnog seoskog doušnika. Bez sudije i osude. Bez zločina, odmah kazna.

  5. Hah, danas to rade mnogo suptilnije… Ostave te bez posla, pa uz to još moraš da se hraniš o svom trošku, nekad su te bar hranili na teret države… 😛
    Šala mala, daleko od toga da branim ono vreme, i sam bih prošao verovatno kao Tisa, ali ne vidim da se dogodio kvalitativan pomak na bolje… 🙂

  6. Не знам да ли ове нове генерације знају за тај страх?.. Код нас је било неколико таквих прича, које су се срећом завршиле у малом кругу људи па су ми сви добро прошли, али било је „Окачи слику Стаљина- скидај слику Стаљина“, „само једну петокраку- не треба толико“ и сл..Тешка времена.
    Данас можеш да клевећеш- судови толико споро раде, да ће дотични хиљаду пута бити оклеветан и више неће знати шта си ти о њему рекао..

    1. Moguće je da će ove generacije imati neke druge strahove – dosta su i ove klackalice oko ugovora o radu, pa da im satru živote, ali se ovakvi strahovi, kojih smo se nagledali i o kojima smo se naslušali, nikada više neće ponoviti. I pored svih Velikih bratova i Orvela i onoga što smo znali al smo ipak čekali da nam Snouden otkrije, izgleda da više nije ni potrebna ova alatka za držanje naroda u pokornosti i strahu. Za to postoje drugi mehanizmi.

  7. kumina mama kad opisuje jednog iz odreda “ mi smo vase usi i oci“ cesto spominje nekog poznanika “ uvek je kao dremao u drustvu, nezainteresovan za price, a uvek je bio pozivan na sve proslave“.

  8. Imam ja u okruženju „poslanika“ tog vremena „preko nekoliko“. Kažu: „Tad nisi mogo da kažeš ša hoćeš, al si mogo da spavaš gde hoćeš; danas možeš da kažeš šta hoćeš, al ne smeš da spavaš gde hoćeš“. Naravno, ne pominju restrikcije struje i bonove za kafu, ulje, benzin, prašak, šećer negde odmah s početka osamdesetih, kad je Maršal već umro. Za slučajeve kao ovaj iz priče kažu: „Šta si imo da se baviš politikom, kad si imo svega?“ I onda tako najeden i napijen doeš do prvog puta kad treba da staneš, doneseš odluku, kažeš ne, ali nisi naučio da misliš, pa počneš kao narod da se dešavaš na pogrešnim mestima za pogrešne ideje. A i gde si imao da naučiš kad su te terali da ne učiš, jer imo si svega…?

  9. cinjenica da tada budele nisu imale pravo da iznose svoje stavove i nisu imali pravo da seru po svemu i svacemu sva ostala prava i privilegije su imali i ziveli normalno
    danas svako moze da sere po svacemu svaka budala ima pravo na svoju slobodu govora i pravo da ima rec samo sto ta rec nevredi i nema nikakvu tezinu to pravo imamo sve ostalo smo izgubili

    koliko sam ja razumeo mnogo je bitnije da pijana budala u seoskoj birtiji ima pravo da prica i pljuje sve redom i nemamo nista vise nego da nesmes da pricas i pljujes sve i svakoga a imamo sve ostalo

    izvinjavam se ako neko zameri mom nacinu pisanja i razmisljanja ja to onako nardoski bez ulepsavanja

    1. Bojim se da ste ipak loše razumeli. Znala sam čoveka i nije bio pijana budala. Samo mu je smetao ton na televizoru, i ništa vise. Nije ni obratio pažnju na to ko govori, nit ga je zanimala politika. Kako rekoh, gledao je svoja posla i pazio da se ne izleti, takva su vremena bila…

  10. Lijepa priča, „sukusna“, stvarno si dočarala ona vremena i majstorski, u krokiju, stvorila lik Tise; puno rečeno u malo riječi, što je za mene prvi zakon dobrog pisanja. Pozdrav, draga Negoslava..

      1. Rada72

        Da, a bilo je dosta ovakvih priča, prilično bolnih. I dalje se pričaju tiho, iz ko zna kojih razloga. Možda zbog toga što boli kada se otvaraju stare rane.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s