Bila su to, ona vremena kada se živelo u nekakvom spokoju, nenarušenom današnjim jadom i čemerom, kada je svaka kuća imala auto, planirala makar letovanja ako ne i zimovanja, pride,a nameštaj se – pošto se prethodno dobije društveni stan za dž, kupi na kredit, povoljno, pa se odmah krene u izgradnju vikendice.

Niko nije ni sanjao, ni u najgorem snu nikome nije dolazilo upozorenje o tome da će naići neka šugava i smutna vremena, da neće biti goriva ni za kod lekara, a kamol’ za do vikendice, a posle ni para da se to gorivo kupi. Socijalistička Potemkinova sela. Prividni spokoj, blagostanje zamalo, čiji danak plaćamo i dan danji.

Ko nije imao posla ovde, privremeno je – i ne sluteći da će to trajati do i posle penzije, radio i živeo u inostranstvu. I jedva čekao kapitalističke praznike, kako bi dušu ogrejao u rodnom kraju. Za muškarce iz ove priče lokalne kafane bile su glavno mesto boravka tokom dugih zimskih noći koje počinju već negde s prvim mrakom, posle pet, a ne završavaju se sve dok se gazdi kafane isplati da služi okasnele goste.

Sada već pokojni Tisa Drnda, tako su ga  zvali od malena, valjda zbog toga što mu je pamet oduvek bila kraća od jezika i što svoje mišljenje nikada nije umeo da zadrži za sebe, mnogo je voleo te zimske noći u seoskoj birtiji preko puta svoje kuće. Em su njegovi mogli da ga očas pozovu ako naidje neki gost ili se nešto važno desi, em ga je samo tu čekalo njegovo mesto iza starog seoskog kubeta u kojem su osušena drva prijatno pucketala i grejala mu i ledja i oko i dušu.

Voleo je, da se ne lažemo, da vodi glavnu reč za svojim stolom, za kojim su se okupljali njegovi školski drugari ostali u selu i oni, samo vikendom došli iz svojih gradova, ali i po koji lokalni pijanac željan besplatnog pića koje se dobijalo samo za gastarbajterskim stolom.

I tako, jedne sasvim obične večeri, koja ni na koji način nije nagoveštavala nevolju, Tisa Drnda se raspričao o tome – kako oni tamo, Švabe i ostali kapitalisti,ma  nešto oko skrčavosti u ugošćavanju i halapljivosti, u gostima, kad mu je zasmetao prejak ton na televioru.

– Daj ugasi to tamo, doviknuo je kafedžiji, na čijem licu su počele da se menjaju boje, od bledožute do jasnoručičaste, dok  je nervozno pogledjivao oko sebe.

Sutradan su u Tisinu kuću došla dva policajca, zatražila njegov pasoš i naložila mu da se u mesnu policijsku stanicu javi sutra ujutru. Kada je saznao da je uvredio druga Tita i da mu se, zbog neprimerenog ponašanja i subverzivne delatnosti, valjda, nazvane ometanje gostiju kafane da u centralnoj emisiji vesti čuju šta ima pametno i tečno da im saopšti najveći sin – sad nije važno čiji, tek, Tisa osta bez mogućnosti povratka u Švabiju, konačno i neopozivo, zauvek.

298405_162809763797697_157588980986442_326650_3671958_n

Znao je, jadnik, dobro je znao da je i u njegovom, kao i u svakom drugom selu, postojao bar jedan doušnik. I da ptica nije smela da preleti ni jednu seosku kafanu, a da komandir milicije već rano njutro nema izveštaj o tome. Znao je, kao i svi ostali seljani, ko je živi jezik iz njegovog sela i ko dostavlja uredne izveštaje komandiru milicije. I zato je strogo vodio računa o tome da nikada, ni trezan ni mrtav pijan, ne izrekne bilo koju reč na račun države, poreza, cena,birokratije, ma, čak ni na račun prodavca u lokalnoj bakalnici, koji je isto tako bio državni uposlenik.

Jedino nije znao, nikada sebi nije uspeo da objasni, pa čak ni tokom dugih zimskih večeri koje je provodio u svojoj kući, kako je prevideo da je to neoprezno, daj bre ugasi to sra.. izrekao dok je na Dnevniku u pola osam govorio najveći sin… nečiji. Izgleda, nikada nećemo saznati čiji.

Nikada više nije otišao u kafanu. I nije doživeo, sirot,  da ponovo vidi pasoš u svojim rukama.

Advertisements