Naidju, tako, neki dani, bez prigodnog povoda koji bio bio objašnjenje, kad ti i misli propevaju drugačijim rečnikom nego inače. Kad i govoriš u stihu. A tek kad pišeš…

I nisi pesnik, jer nećeš, svojim rečima, da kvariš one pesme koje si   pamtio bez učenja, bez napora, već su ti ulazile u glavu, onako, dok ih čitaš i opet i opet i opet, sve dok ti mozak ne zatreperi od lepote koju upijaš i koja te napaja svim sokovima svoje neprolazne divote.

A opet, čim poželiš nešto da kažeš, u misli ti se uplete, iznikao odnekud, neki stih, nekad već  i zaboravljenog autora… Pa ti sva ta divota složena u tvojoj glavi, slagana od kad si naučio slova i saznao šta je pesma,  remeti ponekad redosled reči , za koje želiš da budu tvoje. Samo tvoje.

Zalud. Kad se vratiš na zapisano, rečenice te  podsećaju na nekog, makar samo jednom rečju, zarezom, tonom koji odzvanja kada se naglas čita.

A kako, sad, kad kažeš vatra, da izostaviš ništa? Ubi me prejaka reč! Uzalud je budim!

I zašto mi, baš ovih dana, ni malo prozaični pokreti letnjeg sredjivanja, protiču uz – moji su očevi sa onijeh strana gdje motika zvoni  i gdje krasna bije… ( a više bih volela da je to Emina, ona može i da se peva)?

Pa onda, na svu silinu ove muke, kolektivne i neprolazne, ponekad iz tebe izleti, ko jauk – o, kako te žalim, gle, suze me guše, pa onda , ne  na pomen, već na trajanje viševekovnog usuda setiš se  Jefimije i – iskopaše ti oči, lepa sliko, večeri jedne na kamenoj ploči, znajući da ga sad ne vidi niko, Arbanas ti je nožem izbo oči…

I kako, posle toga, Ostajte ovdje besmisleno zvuči?

A hteo bi, o kako bi hteo da ti se češće od svega toga u misli vraća bar Tatjanino pismo Onjeginu –  Pišu k Vam, čevo že bolje. Što ja magu išo skazatj? Teper ja znaju v vašej volje menja prezrenjem nakazatj. No Vi k mojej nesčastnaj dolje, hotj kaplju žalosti hranja, Vi ne ostavite menja…. ili-Da ćutim ja sam prvo htela i za sramotu mojih jada, ne biste znali Vi ni sada… il Oblak u pantalonama il – Ne daj se , Ines, ne daj se godinama moja Ines, onako suptilno provučena kroz tvoje misli sa nekog minijaturnog gramofona na kojem je škripala vinilska ploča sa koje je Šerbedžija recitovao uz , onu, muziku…

1150125_556522167737388_1954205655_n

Домашний спектакль «Евгений Онегин». В роли Татьяны вел. княгиня Елизавета Федоровна, в роли Онегина цесаревич Николай Александрович – будущий Император Николай II. 1890 г.

To su pesme što ih radja miso moja i sećanje

to su pesme mojih dana i časova i proslosti

to su pesme stare, teške, jednolične ko kukanje

to su pesme sa zgarista ideala i mladosti

Advertisements