Kad ti misli propevaju nekim stihovima, davno urezanim u tebe sama

Naidju, tako, neki dani, bez prigodnog povoda koji bio bio objašnjenje, kad ti i misli propevaju drugačijim rečnikom nego inače. Kad i govoriš u stihu. A tek kad pišeš…

I nisi pesnik, jer nećeš, svojim rečima, da kvariš one pesme koje si   pamtio bez učenja, bez napora, već su ti ulazile u glavu, onako, dok ih čitaš i opet i opet i opet, sve dok ti mozak ne zatreperi od lepote koju upijaš i koja te napaja svim sokovima svoje neprolazne divote.

A opet, čim poželiš nešto da kažeš, u misli ti se uplete, iznikao odnekud, neki stih, nekad već  i zaboravljenog autora… Pa ti sva ta divota složena u tvojoj glavi, slagana od kad si naučio slova i saznao šta je pesma,  remeti ponekad redosled reči , za koje želiš da budu tvoje. Samo tvoje.

Zalud. Kad se vratiš na zapisano, rečenice te  podsećaju na nekog, makar samo jednom rečju, zarezom, tonom koji odzvanja kada se naglas čita.

A kako, sad, kad kažeš vatra, da izostaviš ništa? Ubi me prejaka reč! Uzalud je budim!

I zašto mi, baš ovih dana, ni malo prozaični pokreti letnjeg sredjivanja, protiču uz – moji su očevi sa onijeh strana gdje motika zvoni  i gdje krasna bije… ( a više bih volela da je to Emina, ona može i da se peva)?

Pa onda, na svu silinu ove muke, kolektivne i neprolazne, ponekad iz tebe izleti, ko jauk – o, kako te žalim, gle, suze me guše, pa onda , ne  na pomen, već na trajanje viševekovnog usuda setiš se  Jefimije i – iskopaše ti oči, lepa sliko, večeri jedne na kamenoj ploči, znajući da ga sad ne vidi niko, Arbanas ti je nožem izbo oči…

I kako, posle toga, Ostajte ovdje besmisleno zvuči?

A hteo bi, o kako bi hteo da ti se češće od svega toga u misli vraća bar Tatjanino pismo Onjeginu –  Pišu k Vam, čevo že bolje. Što ja magu išo skazatj? Teper ja znaju v vašej volje menja prezrenjem nakazatj. No Vi k mojej nesčastnaj dolje, hotj kaplju žalosti hranja, Vi ne ostavite menja…. ili-Da ćutim ja sam prvo htela i za sramotu mojih jada, ne biste znali Vi ni sada… il Oblak u pantalonama il – Ne daj se , Ines, ne daj se godinama moja Ines, onako suptilno provučena kroz tvoje misli sa nekog minijaturnog gramofona na kojem je škripala vinilska ploča sa koje je Šerbedžija recitovao uz , onu, muziku…

1150125_556522167737388_1954205655_n

Домашний спектакль «Евгений Онегин». В роли Татьяны вел. княгиня Елизавета Федоровна, в роли Онегина цесаревич Николай Александрович – будущий Император Николай II. 1890 г.

To su pesme što ih radja miso moja i sećanje

to su pesme mojih dana i časova i proslosti

to su pesme stare, teške, jednolične ko kukanje

to su pesme sa zgarista ideala i mladosti

Advertisements

11 мишљења на „Kad ti misli propevaju nekim stihovima, davno urezanim u tebe sama

  1. Wojciech

    Što bi rek’o M. Kapor u sentimentalnom vaspitanju:
    Citat:
    „Poželeh dakle, da prikupim i saberem u jednoj knjizi ogromnu, dugo čuvanu, često prećutkivanu, po sećanju razbacanu imaginarnu biblioteku od koje je sačinjeno naše sentimentalno vaspitanje, tačnije: obrazovanje osećanja. Ta biblioteka je rasparčana, izgorela ili pozajmljena pa nikda vraćena, prodana na kilo, razbijena u paramparčad, poput onog velikog Andersenovog ogledala iz Snežne Kraljice, čije su krhotine u našim zenicama…

    Čini mi se da bi jedna takva knjiga, možda zbornik, spomenar, antologija, svaštara ili nešto slično – imala smisla ako bi smo, pružajući je nekom nepoznatom, mogli mirno kazati:
    Evo ti ova knjiga napravljen sam iznutra od tih stvari.“

    Pozdrav Negoslava! 🙂

  2. dobih ovo na Fb, kao komentar
    TATJANINO PISMO ONJEGINU

    Pišem vam – šta bih znala bolje?
    I šta vam više mogu reći?
    Sad zavisi od vaše volje
    prezrenje vaše da l’ ću steći.
    Al’ ako vas moj udes hudi
    bar malo trone i uzbudi,
    vi me se nećete odreći.

    Da ćutim ja sam prvo htjela,
    i za sramotu mojih jada
    ne biste znali vi ni sada,
    bar da se nadam da sam smjela
    da ćete opet k nama doći
    i da ću bar i rijetko moći
    u selu da vas vidim našem,
    da se veselim glasu vašem,
    da vam što kažem, pa da zatim
    o istom mislim i da patim
    dane i noći duge sama
    dok ne dođete opet k nama.
    Al’ osobenjak vi ste, znamo,
    i teška vam je selska čama,
    a mi… mi ničim ne blistamo,
    no iskreno smo radi vama.
    Što dođoste u naše selo?
    U stepi, gdje moj život traje,
    ja ne bih srela vas zacijelo
    i ne bih znala patnja šta je.
    Smirivši burne osjećaje,
    možda bih jednom (ko će znati?)
    po srcu našla druga vjerna
    i bila bih mu žena smjerna,
    a svojoj djeci dobra mati.

    Drugi!… A ne, ja nikom ne bi’
    na svijetu dala srce svoje!
    Oduvijek tako pisano je…
    Nebo je mene dalo tebi;
    moj život sav je jamstvo bio
    da ću te sresti izmeđ’ ljudi;
    znam, bog je tebe uputio,
    moj zaštitnik do groba budi…
    U snove si mi dolazio,
    i neviđen si bio mio,
    tvoj pogled me je svud proganj’o,
    u duši davno glas odzvanj’o…

    Ne, nije mi se san to snio,
    jer čim si uš’o, ja sam znala,
    sva premrla i usplamsala,
    i rekla: on je ovo bio!
    Ja tebe često slušah sama;
    govorio si sa mnom jednom
    kad prosjaku pomagah bijednom
    i kada blažih molitvama
    buru i jad u srcu čednom.
    Zar nisi ti i onog trena,
    o priviđenje moje drago,
    promak’o kroz noć kao sjena,
    nad uzglavlje se moje sag’o
    i šapnuo mi riječi nade
    ljubavi pune i iskrene?
    Ko si ti? Čuvar duše mlade
    il’ kobni duh što kuša mene?
    Utišaj sumnje što me guše.
    Možda su sve to sanje moje,
    zablude jedne mlade duše,
    a sasvim drugo suđeno je…
    Nek bude tako! Što da krijem?
    Milosti tvojoj dajem sebe,
    pred tobom suze bola lijem
    i molim zaštitu od tebe…
    Pomisli: ja sam ovdje sama
    i nikog nema da me shvati,
    sustajem i moj um se slama,
    a nijemo moje srce pati.
    Čekam te: nade glas u meni
    bar pogledom oživi jednim,
    ili iz teškog sna me preni
    prekorom gorkim i pravednim.
    Završih! Da pročitam strepim…
    Od stida više nemam daha…
    Al’ vaša čast mi jamči lijepim
    i predajem se njoj bez straha…

    Aleksandar Sergejevič Puškin

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s