Vratiću sebe sebi … onda kad sunce bude dovoljno hladno da mi uzdah zaledi

Onda, kada odlete sve ptice koje moj let dozivaju, zalud,

jer ne da krila nemam, ali mi duša prazna

i tako laka

Onda, kada vetrovi oduvaju uzdahe koji se radjaju

kao po nekom zlokobnom proračunu

u kome logici mesta nema

Onda, kada reke, zamućene i sve one bistre

u virove svoje opasno sve sumorno  potrpaju

i u svoj mulj, na dnu, svu zlu kob i sve drugo zlo prime,

Onda,  kad i iz pogleda isčezne sve sivilo od izmešanih srušenih sanja

i želja i nada i traženja, očito uzaludnih

pa se i sanjiv i budan pitaš – čemu

I onda, kada isteku sve suze nepotekle

i brane njihove sruše u eksploziji sumraka kojim sviće

dan, ne kao drugi

E, onda ću , druže moj u ovom paklu od srušenih snova,

krenuti da ih gradim ispočetka

daleko od svake boli koju sam znao

zbog iluzija koje su me porazile

onda kada sam verovao da rastem, da se dižem

i da letim

I vratiću sebe sebi,

…onda kad sunce bude dovoljno hladno da mi uzdah zaledi

485711_405192272846458_274284332_n

Advertisements

10 thoughts on “Vratiću sebe sebi … onda kad sunce bude dovoljno hladno da mi uzdah zaledi

  1. Uvijek kad procitam postove s ovakvim raspolozenjima, pozelim da sam blize tebi i da te zagrlim, utjesim, oraspolozim…bez obzira cija to osjecanja i raspolozenja prenosis, jer ulaze pod kozu…

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s