Skupi na dlanu titrave kapi iz obećane kiše koje nema. Zažmuri,  stisni dlan u pesnicu i dozvoli kapima da se stope u suzu. Vidljivu samo tebi.

I ne daj, suzi, da sklizne sa tvoga dlana, kad pesnicu razapneš , pa izmedju otvorenih prstiju samo mali oblak poleti.

To tvoja duša nebu daruje krike čiji se uzdasi nevino radjaju iz one boli koju potiskuješ, naizgled vešto. Jesi li koga prevario, osmehom od laži koji ti titra medju obrazima?

Leto je. I njegovih pedeset  u hladu. Jezero suza da ispari dovoljno, a da neće samo ta, jedna. Iz oka tvoga iskapala na dlan, mesto zamišljene kiše koju obećava radio.

Obećao si sebi da nećeš ni sa kim deliti tu bol, koja nema ni razlog, ni ime. Koja je samo greh tvog uma, prema tebi. Prema tvom srcu, koje ne oseća ništa. Koje želi da se u kamen pretvori. U grumen nečega što može pod ovim suncem da se istopi, pa da oteče. I onda da ga nema.

733790_4498583749423_2068442101_n

I obećao si sebi, tugu nikom da ne kazuješ. Pa da ispari  sama, ko ona suza iz oka, sa dlana, zatitrala izmedju tvojih drhtavih prstiju. Pa da kane na vatru i više da je nema.

Ruku pruženih, napred, sapet nogama ukopanim u mestu, zalud zagrljaj sanjaš.

Medj  njenim rukama, za tebe nema mesta.

Šta misliš, dokle ćeš stići ako sad nekud kreneš?

Advertisements