Dobrodošla u još jedan dan, ništa drugačiji od drugih

Obojiš dušu lepotom, kao najlepše uskršnje jaje slikano s mnogo ljubavi, čiste ko kap jutarnje rose na travki pored planinskog potoka.

U srce usadiš radost, duboko, da uhvati koren i da se odomaći, da nikada ne usahne.

Iz sećanja izbrišeš sve što boli. U nove dane poneseš ono što izaziva osmeh, kojom se hrani tvoje budjenje i uspavljuje svako snevanje.

Misli očistiš od svakog traga nečistiće , koja ih prlja ko gusti zimski dim nataložen u sive gomile pepela.

Leto na izmaku.

Neke zakasnele ptice pevaju baladu o odlasku.

208390_10150259436444692_323296799691_9273415_7689039_n

Sunce u mesečevom formatu, iza oblaka čija magličasta prozirnost jedva otkriva njegove tragove,  nagoveštava jesenji dan, na izmaku leta koje je znalo i da prži.

Opet će doći zima. Ona, koja ledi pogled i steže dušu, najstrašnija je. I najviše boli.

A ti, s onom bojom koja se rascvetava u duši,  s radošću u nagoveštaju i ožiljcima od rana koje bi da zaboraviš, ti, krotka u nadanjima i željama koje kriješ, posmatraš svet kroz zavesu koja nikako da se otvori. Nikako da pusti dan u tvoj mrak i nikako da sunce postane sunce, a ne mesec koji samo nagoveštava mrak, kroz kapljice svetloti koja se rascvetava u daljini…

Pa se i ne sećaš više šta si ono htela, dok si prebrojavala  tišinu. Dok se suza kotrlja do dlana na kojem postaje ništa.

Dobrodošla u još jedan dan, ništa drugačiji od drugih.

Kako me je Jacka za srce ujela, a ja nemam srce da voj reknem

Vikam ja na Jacku, a mori Jacke,ću  ti reknem nešto,al’ nemoj, ko ti sve živo, da se od mene čuje i da od men’ jutre ispiraju usta.

Nekvo mi se steže podgrudi, kad ga vidim onakoj ušturelo i tugaljivo,  kako onija moj prozor kad  pričuka od promaju, a ja se rastrčim po kuću da ispozatvaram vrata, eli neknja menjamo staklo kad se skrši, ja li ću svaki dan prozori  nameštam i pare za staklo davam.

Jacka’e dete na moju priju Stanicu  iz Golemu Padinu, onuj što se preudade u Rakoš kad voj muž otide u Nemačko i neteja se vrne sve dokle ona ne izleze iz kuću. Ono, neje se vrnul on nikada, posle toj je samo doodil poneki put kad ga pušti taj žena, tam što se priženil sas nju, ona ič neje ni volela da doodi, pa si je sve doodil sam.

 

375293_230228663722473_157588980986442_514447_2073098572_n

Nju su si očuvali baba i deda, i tetka voj dok se ne odade u varoš,pa ju kad stiže, odadoše u mojo selo, pa mi prija  Stanica emput kad dojde na slavu kod nji,reče, pripazuj na ovoj mojo, ono ovdeka nikuga nema, baba i deda su voj podalečko, e men’ ko da si nikad neje ni imalo, pa ete, ti si voj mesto mater i mesto svi njojni.

I nalazila sam mu se, kad kod je trebalo, i u dobro, al poviške u lošo, kad ju stegne muka za njojni, kad ju svekrva nasekira, sas muža kad se pokaraju oko nešto jeli samo kad voj se od ništo priplače…

Tugovala sam sas nju, kad je nasekirano,ko mojo da je, tešila,kad mu se plače,  stišavala, svadja kad i je u kuću, pričala… pa u tuj oratu čovek se nekada i izleti, rekne i kvo  trebe i kvo ne trebe, i kvo neje i kvo ne misli, a ono, ej, mesto da prećuti, da sakrije, ono si na muža reklo kako ja za njegovu mater vikam da neje nikakva domaćica. Butni trn, konac u iglu n’umeje d’ubode. Gradina  voj u selo najgora,  poslednja zasedena, uvek najkasno okopana, papričke voj ovolicne, skvrčile se kako   crcorke da su.

I dete, muž voj, od tag  odvrta glavu kada me sretne. Krozazubi mi rekne dobar dan.Ne mu pravo ni što ono doodi kude men. Samo još na mater da rekne zašto takoj raboti, pa čudo da napra’imo. Nema d’imam mir od njegovu mater, ni dan ni noć. Ima oka po avliju i da se kara sas men’, od kad se izdizaju pa sve dok si ne zalegaju.

A kvo mu je toj trebalo? Ono, isna, svekrva voj neje neka sposobna, pa da na nju nalazi mane, nit je za u polje niti za u ruke, al’ bre, ćuti si, glesi svoja posla, nek’ si troši glavu tam i nek te tebe ostavi na mir. Ako sam rekla, na teb’ sam rekla, a ne da mi ga ti propričuješ i da me ljudi mrze, a tolke godine si živujemo tuj i nesmo se skarali za ništo.

Ja , od onoj njojno kazuvanje i što je se ižalilo pred men’ i što je proplakalo, nikomu nesam ni reč kazala.Od men se neće čuje. A ti, dete, ako misliš da drugi znaje kvo ti ja reknem, nemoj mi se više žališ, mislim se u sebe, pa zapišim usta, dojde mi žal nekako, pa si oćutim… A  i prija Stanica me izmolila da mu se najdem oko takvo-nekvo…

 

neknja – prekjuče

orata – razgovor

butni trn – izraz za nekoga ko ne ume ništa da uradi kako valja

crcorke – ljute papričice

krozazubi – kroz zube

skarali – posvadjali

 

 

Videla nas je njegova žena, kvo ću praim

Jako me zabavlja prelistavanje upita koji su doveli – neke – čitaoce ne-namernike, na ovaj moj blog. Iz njih se mogu videti i brige i obaveze i zadaci našeg čoveka, i   njegova interesovanja  i dešavanja u životu mu, i želje i potrebe, o obaveštenosti, obrazovanju i pismenosti da i ne govorimo.

300115_163507313727942_157588980986442_328680_1564576_n

Maločas mi pade u oči – videla nas je njegova žena, a odmah ispod toga – vratiti se nekom i – gatanje, kako da vratim muža. Ne znam kvo da praim, ću se obradujem. Seoski sokaci, da li mi je navraćano… A ja, sa sjajem u očima i srcem punim nade.  Gospodin i njegove žene.

Pismo za moju bivšu.

Puno je tuge ispod.

 

Samo ti znaš.

Strepnja i strah.

Saću  vi ja reknem.

Ciganka što gata.

Koliko je ljubav sigurna.

Šapuće mi kako će da me mazi.

Kako prepoznati onog ko sedi na dve stolice.

Salep afrodizijak.

Priča vetar.

Vlažno lice.

Tuga dok spavam.

Kad utihnu osećanja za tobom.

Ljubav ćutanjem.

Raskid, pa onda udaja.

Da ne postanem njen.

Kako vratiti zlo.

Pogled ispod suknje.

Samo mogu suze.

Kakav odgovor je ćutanje.

Ponekad ne postojim, nema me.

Sve je manje dobrog života.

Drhtave ruke

Briga me za sve druge.

Ja i samo ja i opet ja.

Idi, pogledaj ponovo ruze, shvatices da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati se onda da mi kazes zbogom, a ja cu ti pokloniti jednu tajnu.

Sad kad znam da sam covek , tuzniji sam nego za sve ovo vreme dok sam bio lutalica.

 

I bi, skoro pa pesma.

 

 

 

Neka me neko urekne…

Kada bi moglo nekako da se desi, al’ zaista

Pa da me neko od onih koji gataju i prave i skidaju čini

Urekne

Onako kako zamišljam da bi bilo najbolje i po meri

Pa da se sutra probudim

Nasmejana

I da ulicama kojima svakoga dana srećem smrknuta lica

Od sutra srećem osmehe iste ko moj

I da isčeznu svaki grč i bolni trzaj sa dragih lica

Na pomen briga i teškoća i dugova i

Šta donosi sutra

Bio bi to raj

Na ulicama kojima se krećem

I na tim licima, brižnim, koje srećem

251087_218086091556654_206002106098386_728806_7983300_n

Kada bi mogao da me urekne, neko

Kada bi moglo da se nekako udesi

Pa da iz rečnika izbrišu sve reči koje

Bol i smrt i žalost i strah i očaj i suzu

Znače

Pa da sva lica koja srećem

Uz taj osmeh, na licu

Vedrinu u pogledu i izgubljenu bezbrižnost, zrače

 

Kada bi hteo da me urekne, neko

Ko zna  kako je teško kad ujutru te sretne prvo nečija  tuga

I kako ne znaš kud ćeš kad neko počne da se žali

A ne možeš mu pomoći

I niko mu ne može pomoći

315794_171953976216609_157588980986442_355145_1319718371_n

 

Kada bi hteo da me urekne taj neko

Znam da bi i dugi neki mnogo dali

Jer nema tih para

Koje bi bile dovoljne da se plati

Osmeh ljudi na čija lica se urezao bol

Pogled u sutra, onih koji ne znaju ni današ kud će i šta će

I nada svih onih koji su je davno izgubili

I sad ne znaju kako da je pronadju

267493_250824908264673_100000114985805_1137114_3754174_n

 

 

 

 

Teška priča iz vremena čije smo loše i sivo zaboravili

Bila su to, ona vremena kada se živelo u nekakvom spokoju, nenarušenom današnjim jadom i čemerom, kada je svaka kuća imala auto, planirala makar letovanja ako ne i zimovanja, pride,a nameštaj se – pošto se prethodno dobije društveni stan za dž, kupi na kredit, povoljno, pa se odmah krene u izgradnju vikendice.

Niko nije ni sanjao, ni u najgorem snu nikome nije dolazilo upozorenje o tome da će naići neka šugava i smutna vremena, da neće biti goriva ni za kod lekara, a kamol’ za do vikendice, a posle ni para da se to gorivo kupi. Socijalistička Potemkinova sela. Prividni spokoj, blagostanje zamalo, čiji danak plaćamo i dan danji.

Ko nije imao posla ovde, privremeno je – i ne sluteći da će to trajati do i posle penzije, radio i živeo u inostranstvu. I jedva čekao kapitalističke praznike, kako bi dušu ogrejao u rodnom kraju. Za muškarce iz ove priče lokalne kafane bile su glavno mesto boravka tokom dugih zimskih noći koje počinju već negde s prvim mrakom, posle pet, a ne završavaju se sve dok se gazdi kafane isplati da služi okasnele goste.

Sada već pokojni Tisa Drnda, tako su ga  zvali od malena, valjda zbog toga što mu je pamet oduvek bila kraća od jezika i što svoje mišljenje nikada nije umeo da zadrži za sebe, mnogo je voleo te zimske noći u seoskoj birtiji preko puta svoje kuće. Em su njegovi mogli da ga očas pozovu ako naidje neki gost ili se nešto važno desi, em ga je samo tu čekalo njegovo mesto iza starog seoskog kubeta u kojem su osušena drva prijatno pucketala i grejala mu i ledja i oko i dušu.

Voleo je, da se ne lažemo, da vodi glavnu reč za svojim stolom, za kojim su se okupljali njegovi školski drugari ostali u selu i oni, samo vikendom došli iz svojih gradova, ali i po koji lokalni pijanac željan besplatnog pića koje se dobijalo samo za gastarbajterskim stolom.

I tako, jedne sasvim obične večeri, koja ni na koji način nije nagoveštavala nevolju, Tisa Drnda se raspričao o tome – kako oni tamo, Švabe i ostali kapitalisti,ma  nešto oko skrčavosti u ugošćavanju i halapljivosti, u gostima, kad mu je zasmetao prejak ton na televioru.

– Daj ugasi to tamo, doviknuo je kafedžiji, na čijem licu su počele da se menjaju boje, od bledožute do jasnoručičaste, dok  je nervozno pogledjivao oko sebe.

Sutradan su u Tisinu kuću došla dva policajca, zatražila njegov pasoš i naložila mu da se u mesnu policijsku stanicu javi sutra ujutru. Kada je saznao da je uvredio druga Tita i da mu se, zbog neprimerenog ponašanja i subverzivne delatnosti, valjda, nazvane ometanje gostiju kafane da u centralnoj emisiji vesti čuju šta ima pametno i tečno da im saopšti najveći sin – sad nije važno čiji, tek, Tisa osta bez mogućnosti povratka u Švabiju, konačno i neopozivo, zauvek.

298405_162809763797697_157588980986442_326650_3671958_n

Znao je, jadnik, dobro je znao da je i u njegovom, kao i u svakom drugom selu, postojao bar jedan doušnik. I da ptica nije smela da preleti ni jednu seosku kafanu, a da komandir milicije već rano njutro nema izveštaj o tome. Znao je, kao i svi ostali seljani, ko je živi jezik iz njegovog sela i ko dostavlja uredne izveštaje komandiru milicije. I zato je strogo vodio računa o tome da nikada, ni trezan ni mrtav pijan, ne izrekne bilo koju reč na račun države, poreza, cena,birokratije, ma, čak ni na račun prodavca u lokalnoj bakalnici, koji je isto tako bio državni uposlenik.

Jedino nije znao, nikada sebi nije uspeo da objasni, pa čak ni tokom dugih zimskih večeri koje je provodio u svojoj kući, kako je prevideo da je to neoprezno, daj bre ugasi to sra.. izrekao dok je na Dnevniku u pola osam govorio najveći sin… nečiji. Izgleda, nikada nećemo saznati čiji.

Nikada više nije otišao u kafanu. I nije doživeo, sirot,  da ponovo vidi pasoš u svojim rukama.

Kad ti misli propevaju nekim stihovima, davno urezanim u tebe sama

Naidju, tako, neki dani, bez prigodnog povoda koji bio bio objašnjenje, kad ti i misli propevaju drugačijim rečnikom nego inače. Kad i govoriš u stihu. A tek kad pišeš…

I nisi pesnik, jer nećeš, svojim rečima, da kvariš one pesme koje si   pamtio bez učenja, bez napora, već su ti ulazile u glavu, onako, dok ih čitaš i opet i opet i opet, sve dok ti mozak ne zatreperi od lepote koju upijaš i koja te napaja svim sokovima svoje neprolazne divote.

A opet, čim poželiš nešto da kažeš, u misli ti se uplete, iznikao odnekud, neki stih, nekad već  i zaboravljenog autora… Pa ti sva ta divota složena u tvojoj glavi, slagana od kad si naučio slova i saznao šta je pesma,  remeti ponekad redosled reči , za koje želiš da budu tvoje. Samo tvoje.

Zalud. Kad se vratiš na zapisano, rečenice te  podsećaju na nekog, makar samo jednom rečju, zarezom, tonom koji odzvanja kada se naglas čita.

A kako, sad, kad kažeš vatra, da izostaviš ništa? Ubi me prejaka reč! Uzalud je budim!

I zašto mi, baš ovih dana, ni malo prozaični pokreti letnjeg sredjivanja, protiču uz – moji su očevi sa onijeh strana gdje motika zvoni  i gdje krasna bije… ( a više bih volela da je to Emina, ona može i da se peva)?

Pa onda, na svu silinu ove muke, kolektivne i neprolazne, ponekad iz tebe izleti, ko jauk – o, kako te žalim, gle, suze me guše, pa onda , ne  na pomen, već na trajanje viševekovnog usuda setiš se  Jefimije i – iskopaše ti oči, lepa sliko, večeri jedne na kamenoj ploči, znajući da ga sad ne vidi niko, Arbanas ti je nožem izbo oči…

I kako, posle toga, Ostajte ovdje besmisleno zvuči?

A hteo bi, o kako bi hteo da ti se češće od svega toga u misli vraća bar Tatjanino pismo Onjeginu –  Pišu k Vam, čevo že bolje. Što ja magu išo skazatj? Teper ja znaju v vašej volje menja prezrenjem nakazatj. No Vi k mojej nesčastnaj dolje, hotj kaplju žalosti hranja, Vi ne ostavite menja…. ili-Da ćutim ja sam prvo htela i za sramotu mojih jada, ne biste znali Vi ni sada… il Oblak u pantalonama il – Ne daj se , Ines, ne daj se godinama moja Ines, onako suptilno provučena kroz tvoje misli sa nekog minijaturnog gramofona na kojem je škripala vinilska ploča sa koje je Šerbedžija recitovao uz , onu, muziku…

1150125_556522167737388_1954205655_n

Домашний спектакль «Евгений Онегин». В роли Татьяны вел. княгиня Елизавета Федоровна, в роли Онегина цесаревич Николай Александрович – будущий Император Николай II. 1890 г.

To su pesme što ih radja miso moja i sećanje

to su pesme mojih dana i časova i proslosti

to su pesme stare, teške, jednolične ko kukanje

to su pesme sa zgarista ideala i mladosti

Jednom kad…

Podneću svaki pad. I tugu i bol, i patnju iz  semena zla izniklu, i čežnju samo meni znanu.

Topao vetar nosi prašinu i miris dalekih mora,  ne pitajući da li sme  da podseća na sebe, skupa  sa saharskim peskom. Ono, kad smo se pitali, zar smo, ovako daleko, zaista toliko  blizu.

Jednom, kada dodje ohladjen, okupan svežinom i zatreperi mi u kosi, tek opranoj, taj vetar će ti reći ono što sam ti ja  prećutala.

Ima ga, u mom prozoru, kad promaja zanjiše teške zavese koje se vuku po podu. Pa i staklo zadrhti od suvog zvuka koji najavljuje lom.

2012-09-03-04

Jednom kad…

Ako ikada smognem snage i reč mi ne zapne u grlu, onomad me je izdala,  učiniće ti se da pevam. A  moje će reči same, bez da ih tražim u pregradama svojih najskrivenijih tajni, naći put do onog tebe koji zaslužuje da ih čuje.

Do tada, tek koji  varljivi osmeh,  nervozni zamah pramena kose rukom koja zadrhti, mig oka, neobična grimasa, sve to i još po koji nedefinisani pokret, rečnik su iz kojeg možeš da me čitaš. Ako poželiš…

Jednom kad…

Biću tada ptica. Koja sme da uzleti visoko, krila raširenih za pad koji ne boli.

Jabuka koja prkosi zakonu gravitacije, i kad uzri. Bubamara na dlanu.

Nosiću svoje svice u kosi, ogrlicu od belih rada i… planinskoplavo u oku.

Jednom, kad taj vetar iz moje kose zamrsi i tvoju, znaćeš sve što je trebalo da odavno znaš.

I to, da sam do tada stigla daleko, toliko da me nikada ne možeš, sve i da hoćeš, stići.