Suze su okej. Znaju da olakšaju teret sa srca, dušu oslobode stega, razbistre glavu i… properu misli.
Ja to najbolje znam. Ono pola života provedenog sa tobom, preplakala sam ih, dovoljno za čitav svoj vek. Zato, valjda, više i ne umem da plačem. Umesto njih, u grudima osećam grč kad god se setim… a mnogo čega ima da se sećam dok sam živa i dok me bistre misli ponekad vrate na tebe. Bez moje volje.
Znam, i sama znam da sam lepa. Da i ne vidim sama, to mi kazuju požudni pogledi muškaraca koji se okreću za mnom ili se sapliću dok se mimoilazimo. Jednako kao pogledi žena, koje ne umeju da sakriju ljubomoru i kad pogled bace na mene i kad vrebaju poglede svojih muževa.
Kako to, da si ti moju lepotu otkrio tek sada?
Onih dvadeset godina u mojoj blizini bilo ti je malo da to spoznaš?
Toliko, da sam ti bila ružna. Odvratna. Neprivlačna.
Nisam imala grudi.
Smetalo ti je što nemam dupe.
Noge su mi bile pretanke, a usne predebele.
Nos mi je bio kratak, nikada nisam bila dovoljno mršava, a oči ispijene.
Nisam umela da se smejem. Ni da se dovoljno damski smešim.
Nedovoljno inteligentna. Čak glupa. Tupava i primitivna. Bez stila. Grdna. Greota.
Nisu ti smetali, nisi ni primećivao, čak, požudne poglede muškaraca uperene ka meni. Bila sam tvoje vlasništvo, sa svih strana zaštićeno od kvarljivosti. Bezbedna zona. Nedodirljiva.
Sada, kada mogu da budem svačija, smetaju ti tudji pogledi zaustavljeni na meni. Sada si narogušen i režiš. Sada se nečega, zbog mene, bojiš?
Uzmi maramicu i slobodno plači, sve dok ima suza u tebi. Ne moraš da ih skrivaš. Mnogo je teško, znaš, kad plačeš, a suze teku negde kroz tebe i dok ih gutaš, još moraš i da se smešiš. Da glumiš. Varaš sve oko sebe, Da kontolišeš uzdah, jauk, lelek… jer,pustiš li da se vide, osete, čuju, nikada neće prestati.
Ne znam dal može neko beskrajno da se voli. Ne poznajem ljubav, nisam je nikada imala. Znam samo da ljubav nije ono od čega duša i svaki komad tela boli, zbog čega je svejedno dal sam bila il nikad nisam voljena.
Dozvoli mi da odem u svoju tišinu i progutam one suze koje pred tobom nikada nisu smele da teku. Dozvoli mi da nastavim svoju nadu o tome da će me ipak jednom neko iskreno voleti. I da ta ljubav neće hteti da me boli.
I da, kad obrišeš suze, molim te, zatvori vrata za sobom. Zauvek.
* * *
Treba li reći to da je, tog trena, kada je zbacila sav teret iz duše, ponovo postala žena koja zna da ju je ljubav zaslužila i da će jednoga dana ipak biti voljena?
NEGOSLAVLJE 
Naježio sam se na svu vrućinu…
I ja, kao svedok drame koja se odvija u Njoj, posle tog razgovora koji je predamnom još jednom odbolela.
Pisano s Njenim dopuštenjem.
Junakinja tvoje priče je ne samo tužna, razočarana i usamljena već je puna gorčine i koječega još. Vidim da je trpela, da se izborila i divim joj se zbog toga. Međutim, da li je oprostila??? Mislim da nije. A dok to ne uradi neće biti potpuno srećna. Drago mi je da je „izbacila sav teret iz duše“ i da je ponovo postala žena. Ostalo će doći samo! 🙂
Mislim da nije u pitanju toliko gorčina, koliko joj je žao što je morala da bude toliko oštra prema njemu, a zna da je to jedini način na koji on može da shvati da više nema nade…
Moguće. U svakom slučaju dobro je što je počela da voli malo i sebe.
Uopšte ja nisam siguran da će ona dozvoliti ikome da je voli, previše je ogorčenosti u njoj. Ja joj želim da se pomiri sa protraćenim vremenom, i da se otvori ka lepšoj budućnosti. Sve dok mu se bude obraćala (pa makar i na ovaj način), i sve dok bude vrtela u glavi filmove iz prošlosti, biće zatvorena za ljubav. A dani prolaze…
Ovo je samo njen , meni prepričan razgovor sa njim, nastao pri njegovoj poseti, odobrenoj jedino da bi video decu,A on je sve to vreme video samo nju. Po prvi put kao osobu u koju gleda s poštovanjem. Ne bih da govorim u njeno ime, pa ću je možda zamoliti da sama da neke odgovore, ako smatra da bi trebalo da ih da.
Ukoliko je tačno (a nemam razloga da sumnjam u tačnost) to da je 20 godina posmatrao kao osobu manje vrednu od sebe, i punu nedostataka (da ne nabrajam sada), onda je sada sigurno nije posmatrao s poštovanjem. Vrlo verovatno je u pogledu bila prisutna neverica u činjenicu da je izgubio nekoga koga je smatrao ličnom svojinom. Poštovanje se stiče godinama, a ne razlazom. Lepo je za sujetu junakinje (i svih koji se solidarišu sa njom) da se misli da je on sada, kada je shvatio šta je izgubio, počeo da je ceni. Nisam, međutim, sklon da poverujem u to.
Kako god, ja junakinju podržavam u njenoj odluci, i „na njenoj sam strani“.
Istu sumnju, u pogledu njegove iskrenosti, izrazila sam i ja sinoć, pred njom. Znala sam da ćeš mi to reći, rekla je.
Cyber- ne budite sigurni, jer se njemu obraća, isključivo, zbog ljubavi prema nultoj kategoriji, deci.
Tanjatg, junakinja priče nije ni tužna, ni razočarana ni usamljena a naročito nije puna gorčine i koječega još. Hvala Vam što se divite..
Ironijexl patentirajte priče, kao klima uređaje.
Negoslava, volim te.
Zbog ljubavi prema deci treba čuvati uspomene na lepe stvari, a ne prevrtati po glavi one ružne; one su učinile već dovoljno štete. I sve dok u duši postoje bol i povređenost, obraćanja i ne bi trebalo da bude. Osim ako to nije način da se olakša duši, što je i normalno, ali to onda nije zbog ljubavi prema deci, već da se sebi skine bar malo tereta sa duše.
e da mi je biti ta žena, da mi je da sam bila ta žena;
divno napisaNO, kao i uvijek
Zbog svega ostalog što je čini, i sama bih možda rekla, da mi je biti ona. Zbog ovoga, veruj, ja ne bih.
„…tog trena, kada je zbacila sav teret iz duše, ponovo postala žena…“, tog trena počela je voleti sebe. Shvtila je kada se jedna vrata ztvore, druga se otvore 🙂 Daj te malo optimizma 🙂 Ipak će ona biti voljena onako kako zaslužuje, jer je prošla jednu „životni školu“ 🙂
Znam koliko to želi, a da količina želje ostvaruje željeno, samo od mojih bi već to bila.
Vesna, ZAŠTO želite biti ta žena?
Negoslava divno piše. Divni ljudi, to tako rade.
Tetka Saveta- HVALA
btw..
Ako neko nije shvatio, ja sam lik iz priče. Imate li pitanja? Tek da ne donosite zaključke o osobi iz priče nego o samoj priči.
…А, када срце отврдне до те мере да сузу не може да пусти…?
Поздрав, Н.
Onda je kamen. I onda više nema ni pružene maramice, ni reči, ni glasa. Samo nemi pogled koji kazuje sve.
Fenomenalno napisano !
Hvala, Branislave.
Izvinjavam se…
Procitah u dahu post i neodolih da postavim pitanje.Bajdvej, sasvim sam na strani junakinje i podrzavam njenu borbu za samostalnost.
Ako je neko, svoju partnerku dozivljavao kao NAJ u svakom pogledu i to nesebicno pokazivao svo vreme, a onda se povukao u ilegalu ne menjajuci misljenje o njoj, samo joj to ne pokazujuci….ima li mu oprosta?
To, naj, u negativnom smislu, važilo je dok su bili zajedno. Kada je smogla snage i odlučila da su deca dovoljno velika i da može da ode, od njega, i da sa svojom decom živi u miru, tek tada je on shvatio šta je izgubio. I sada pokušava da hvata na suze.
Hvala.
Hvala za dozvolu da zvrljuckam kod tebe na blogu 🙂
Nismo se razumeli, moje pitanje se nije odnosilo na doticne, na tvoju pricu.
No, nije vazno.
Dobrodošlica, svakako.
Mali nesporazum je posledica moje želje da dodatno objasnim.
A odgovor, po meni ne, ali se opet držim i nje – ma koliko svesna realnosti i besperspektivnosti svega, u njoj još ima suza. Možda sažaljenja prema njemu, možda žala za onim što je lepo bilo, a mora da je bilo bar malo, a možda…
Poznaniče, pitali ste. Odgovaram. Nema više šta da se oprašta.
Ne vrednujemo ono što imamo dok to ne izgubimo, mada je pitanj da li i tada postajemo svesni nečije vrednosti ili se samo pravimo pred drugima…
Tacno. U ovoj prici, sasvim ocigledno.