Ne žalim ni za čim i ne pitam se “šta bi bilo kad bi bilo”. Moj omiljeni citat je:

 “Kad nešto nameravaš da uradiš, učini to. Ne oklevaj. Ostvari svoju nameru odmah, jer  već sledećeg  časa  možda  ćeš  biti  ometen,  ili će se sumnja isprečiti ispred tvog  htenja  –  počneš  li  da  se  dvoumiš,  do  cilja  nećeš  stići.

 Nemoj razmišljati da li je tvoj cilj imao smisao ili svrhu; ni život tvoj, ili bilo čiji, nema ga – jedino što je za tebe od važnosti, to je dejstvovanje koje će te sprečiti da tragaš za razlozima za život, ili da razmišljaš o neizbežnostima iščeznuća.

Živi u zanosu, u huku; ostvaruj svoje namere. A kad ih realizuješ – zaboravi ih. Stremi nepoznatom, ne osvrći se za već viđenim; ne vagaj postupke, ni svoje ni tuđe. Ne laskaj sebi i ne zavidi drugima. Trudi se da ti svaki trenutak mine što dalje od otrovnog trnja dosade.

Samo te zanos može učiniti srećnim.”

(iz Dnevnika Živojina Pavlovića )

   Ovako, na pitanje da li žali za nečim u životu i ima li neispunjenu želju, odgovara Nataša Korica,  Drniš-Beogradjanka, jedinstvena devojka  koja nadzire gradnju novog „Puta svile“ ili koridora „Zapadna Evropa- Zapadna Kina“. Reč je o gradnjii  potpuno novog autoputa, čija dužina kroz Kazahstan iznosi 2787 km. Vrednost projekta je 7 milijardi dolara, a značaj za zemlju  ogroman. U Kazahstanu, do početka gradnje ovog puta, nije postojao ni jedan autoput i generalno je infrastruktura bila jako loša. Osim povezivanja sa Kinom i Evropom, Kazahstan ovim dobija odličnu unutrašnju, putnu, komunikaciju.

          – Deonica na kojoj sam angažovana je u Južnom Kazahstanu i obuhvata 110 km autoputa između gradova Šimkent i Turkestan – objašnjava Nataša- Do avgusta ove godine biće završeno, u okviru budžeta i roka ( 30 meseci) sve osim 15 km duge obilaznice oko istorijskog sela Timerlan.  Na toj obilaznici sam najviše angažovana. Vrednost tog „delića“ je 44 miliona dolara. Rukovodim nadzornim timom od šest inženjera. 

OD MUKE DO OBOŽAVANJA MIRISA ASFALTA

– Kako si se našla u Kazahstanu, kakve su ti bile preporuke, ko je odlučivao o tvom zapošljavanju, uostalom, sta te je nateralo na taj korak?

   – Ništa me nije nateralo, oduvek sam želela da živim i radim po celom svetu. Činjenica da je naš građevinski fakultet priznat u svetu bila je presudna da ga upišem i završim. Prvi put sam otišla 2011, sa domaćom firmom, u Abu Dabi. Nisam se pronašla u tom plastičnom, izveštačenom svetu, među staklenim oblakoderima, hotelima  i šoping molovima, ali sam shvatila da je daleko lepše i lakše i raditi i živeti u inostranstvu. Radila sam sa inostranom firmom u Srbiji i tako sam dobila posao u Kazahstanu. Preporučila me koleginica , odnosno prepustila mi njoj predloženu poziciju. O Kazahstanu nisam znala ništa, što je bio razlog više da prihvatim . Imala sam dobro plaćen posao u Srbiji, ali i svakodnevno podmetanje nogu. Dobro, malo je tu i moja krivica, jer nikad nisam dopuštala da mi se na poslu neko udvara.  Neke su koleginice prolazile daleko lakše, radile su manje, zarađivale više, ali mene nikad nije zanimao taj put. Volim  moju prašinu, volim njom da gazim do zvezda. Uvuče se u krv taj miris prašine, a tek miris betona ili asfalta! Sećam se kako mi je pozlilo kad sam prvi put prisustvovala asfaltiranju. Nažalost, to se desilo tek kad sam počela da radim. Naš sistem školstva je takav da se i građevina izučava isključivo u učionicama. Doduše, možda bi odustala od fakulteta da sam shvatila da mi ne prija  miris asfalta . Sad ga obožavam! (mislim, miris asfalta).

971393_10151710333574088_1070815130_n

– Hoćeš da poverujemo u to kako si u daleki beli svet, pa još taj o kojem ništa nisi znala, otišla iz ruža koje ovde cvetaju bez bodlji? Da nije bilo nekog okidača, u vidu „pomoći“ sredine i mentaliteta u kojem živimo, potrebnog za odluku ove težine?

   – Radila sam u jednom odličnom timu. Baš smo bili dobra ekipa, završavali smo velike poslove, učili jedni od drugih, podržavali se, pomagali, družili se i mimo posla. Spontano bi se organizovali posle posla, jedan Nišlija (iz Bora) bi začas napravio pljeskavice i ćevape, odnekud bi se pojavila i gitara…Bila je to jedna zdrava, rokenrol ekipa, jedna dobra ćelija društva. Skoro da sam poverovala da u Srbiji može lepo da se radi i živi… Bila sam, čak, spremna upoznavanje sveta svesti na turističke obilaske. Moju poziciju su prvu ukinuli i tako redom..rasturili su nas. Pobedili su narodnjaci! Čak je srušena i kafana iz koje su me ispratili na put… Na jednoj „Javnoj nabavci“, posao su dodelili kolegi koji je sa zakašnjenjem predao ponudu. Žalila sam se, naravno. Slučaj je delovao lagan, ali došli smo do Upravnog suda čiju odluku još čekam. Počela je da me izluđuje ogromna količna agresije i povratak ’90-tih, u svim pogledima. Samo što je narod tad imao bar neku nadu. Ma, bilo je milion „okidača“, ali i ta želja da, kroz posao, upoznam svet. Znala sam da će mi se, nakon Kazahstana, otvoriti mnoga vrata.

–  S kojim dilemama si se suočila prilikom odluke da odeš i jeli u tebi bilo ogorčenja zbog toga što slabiji studenti i loši stručnjaci dobijaju dobro plaćene poslove s nimalo odgovornosti, kao tatini sinovi ili partijski poslušnici, a ti moraš da ideš daleko i u neizvesnost?

 – Pa, razmišljala sam koliko pari obuće da ponosem.  Zezam se, nisam imala nekih velikih dilema.  Naravno, nije lako otići, pogotovo što sam se taman bila skućila u Beogradu, tu su mi roditelji, brat, prijatelji….Ali sve to me čeka, znala sam,  a putešestvovanje ne može da čeka! Trudim se uvek biti daleko od osecanja kao sto su ogorčenost, razočaranost, rezigniranost, ljutnja, osećaj izmanipulisanosti, jer ona samo privlače isto. Nikada nisam zavidela tim tatinim sinovima, partijskim poslušnicima,  koleginicama sa „silikonskim“, a ne prašnjavim putem  . Sloboda nema alternativu!

– Kako su te dočekali, u Kazahstanu,  jel bilo podozrenja, neprihvatanja, osporavanja, odbijanja da poslušaju ženu?

 – Dočekali su me na ruskom, sa prevodiocem bez znanja engleskog ( i srpskog, naravno). Nisam razumela ni jednu jedinu reč, no odmah sam se  sprijateljila sa svojim vozačem. Dočekala me je i dokumentacija samo na ruskom. Osećala sam se henikepirano, ali čim sam malo ovladala ruskim, postalo je lakše. U poslu se nikad ne postavljam kao žena, pa  nikada ni nemam neprijatnosti zbog toga. Kao što rekoh, ni povlastice . I ovde imam jednog, uticajnog, udvarača, ali srećom pa ne zna engleski,  a ja se pravim da „nje panjimaju ruski“. 

– Da li je bilo zadatka pred kojim si zadrhtala, posumnjala u sebe i svoje znanje, kako si izasla iz toga?

   – Ma, ja stalno sumnjam u svoje znanje, samo ne dam da se to primeti!

slika 1- na mostu preko reke Aris

–  Kako se odnose prema tebi, poslovno i privatno?

–  Obzirom  na to da sam jedina žena na mestu rukovodioca tima, čuvaju me, ko endemsku vrstu . Prevazišli smo strah i stidljivost i sad odlično komuniciramo. Mislim da sam im simpatična, pogotovo moj ruski i deset reči kazaškog. Moje prezime na prevedu na ruski znači cimet. Asociram ih na nešto slatko, prijatno i trudim se da ne kvarim te asocijacije.

-Vidim da si posetila mnoge tamošnje krajeve, kad sve to stigneš i jesi li sve  putovala sama?

     –  Vikendom uglavnom ne radim i volim da sednem u kola i odvezem se u okolna sela, pogotovo planinska. Divni su i priroda i ljudi. Deca pogotovo. Većini sam ja prvi stranac kojeg su sreli u životu. U nekima prepozajem onaj žar s kojim sam nekada gledala turiste u Meštrovićevom mauzoleju. To su moji punjači baterija. Kad se osetim usamljeno i tužnjikavo, kad mi zafali naš ritualni porodični nedeljni ručak, nakupujem poklončića i odem u  neko od mnogobrojnih prihvatilišta za decu. Tamo žive najbolji mali ljudi na svetu. Kad nemam društvo za bioskop, odem takođe, u prihvatilište i uvek je neko spreman da krene sa mnom. Nedeljom ponekad odem i kod mog vozača. On ima mnogobrojnu porodicu- majku, ženu, decu, unučad. Oni znaju samo kazaški, ali to nas ne sprečava da se družimo i da se ismejemo. Kod njih je uvek veselo, a i uštipci – baursaci su kod njih najukusniji i najhrskaviji. Trudim se da pobegnem pre nego što krenu sa iznošenjem jela, jer sam vegeterijanac, a kod njih se ishrana zasniva na mesu. Najviše vole konjetinu, posebno kazij -kobasicu od dimljne konjetine, a nacionalno piće je kumis -fremetisano kobilje mleko. Dosta piju i kamilje mleko. Bila sam i do bivše prestonice – Almate, a i do, velelepne, nove Astane. Svaki vikend i praznik koristim da vidim nešto novo, da negde otputujem. Mark Tven je rekao da jedino za čim ćemo na samrtničkoj postelji žaliti je da nismo voleli i putovali dovoljno .

12042_10151710324839088_1404336866_n

– Možeš li da uporediš domaće stanovništvo i nas?

– Fizički se razlikujemo; Kazaci su blago kosooki, nijansu niži od nas, malo tamnoputi, ali generalno, ni nismo mnogo različiti. I ovde se vole i voze skupi automobili, prati se moda, kozmetički saloni, šoping molovi i kafane su uvek pune. Pozorišta i muzeji se, bar u Šimkentu, retko posećuju. U kulturu se ne ulaže mnogo, ali zato se sve daje za dobar izgled i na dobar provod. Nisu preterano skloni sportovima, mada država forsira sportski duh. U Šimkentu , koji  ima oko 650 000 stanovnika i treći je grad po veličini (posle Almate i Astane), postoji olimpijski bazen, dva  stadiona, savremeni teniski kompleks, skijalište nadomak grada. Popularni su borilački sportovi, posebno boks.

– Kakvi su kao ljudi, domaćini, gosti, radnici, muževi, kolege, žene, komsike?

-Ljudi su  komunikativni , žele da znaju odakle sam, gde je ta Srbija. Vole strance. Mada, i ovde su u gradu, u zgradama, ljudi otuđeni. Živim u novogradnji u kojoj su uglavnom stranci i “lokalni biznismeni”. Za devet meseci , upoznala sam samo jednu komšinicu, koja se doselila sa severa, iz Karagande. Družimo se, prošetamo, popijemo čaj. Kafu slabo piju, ali zato čaj piju uvek. Na alkohol nisu gadljivi .

Kazahstan je velika zemlja, deveta  po veličini na svetu, slabo naseljena. Ima svega 16 miliona stanovnika i velika je razlika između severa i juga – od klime – koja je na severu sibirska, a na jugu pustinjska, do ljudi i običaja. Bogata je zemlja, imaju puno gasa, nafte, minerala. Koliko su moćni shvatila sam u novoj prestonici , Astani koja je silnija od Abu Dabija. Ne volim gradove tog tipa, ne vidim u čemu je smisao, ali očigledno je da je Kazahstan sve osim zaostale bivše sovjetske republike.

U poslu takođe nismo mnogo različiti. Bivše sovjetske  i jugoslovenske republike imaju dosta toga zajedničkog. Po istom su nas uzoru uređivali.  Zato je meni verovatno ovde lakše nego npr. Evropljanima. Poput nas, nisu preterano vredni i spremni su na sve oblike hvatanja krivina. Slave sve praznike – i muslimanske i pravoslavne, 8. Mart, Nauriz (kazaška nova godina), 1. Maj, Dan muškaraca, predsednikov rođendan, Dan nezavisnosti, Dan prvog predsednika, Dan zastave….Obeležavaju rođendane i vole da prave žurke tipa našeg „Muzičkog tobogana“ 

– Gde se hranis i jesi li naučila nesto iz njihove kuhinje?

-Kuvam, svakodnevno. Ko što rekoh , ne volim rasipanje, pa iako mogu da priuštim hranjenje u restoranima, retko tamo odlazim. Vaspitana sam u duhu da je kućna , kuvana hrana, najzdravija i držim se toga. Volim da kuvam, i za sebe, i za druge. Uglavnom izmišljam recepte, pravim neka svoja jela. Ne kuvam ni po srpski ni po kazaški, već po svome. Njihovo tradicionalno predjelo su npr mantiji –  kuvani mali zamotuljci od testa sa mlevenim mesom unutra, a omiljeno glavno jelo je bešbarmak ili u prevodu „jelo 5 prstiju“– kazaški gulaš sa 4 vrste mesa (ovčije, konjsko, teleće i kamilje) i testom (nalik na zagorske mlince) koji se nekad (dok su Srbi koristili escajg) jeo (jednom) rukom. Nisu preterani sladokusci. Piju sladak čaj i slade kafu, ali mogu bez torta i kolača. Na poslu imamo menzu, ali ne idem u nju. Izguštirala sam menzu u studentskim danima, sad imam uslove da skuvam sebi, po izboru .

FALI MI SAMO IVIČNJAK OD ZVEZDA, KROZ ŽIVOT ZLATNA PRAŠINA ME PRATI

– Sigurna sam da si neustrašiva osoba avanturističkog duha ,Jer, jedino takva može da uradi to što si ti. Kako su to prihvatili tvoji, roditelji, rodjaci, drugovi…

     – Navikli su se ,svi. Čudnije im je ako se ne mrdam nikuda. Zabrinu se da nisam bolesna .

–  Nisi od dece kojoj mame donose doručak na tacni, negde u dva poslepodne. Ti si i kao djak i student imala dodatne radne obaveze, Kako si se osećala u ono vreme kada su nam plate bile dve marke i kada si i sama počela da doprinosis kućnom budžetu, makar zaradjivanjem za džeparac? Dok su istovremeno nečija deca bahato rasipala tudje novce koje su njihovi roditelji „!zaradili!?

        – Od davanja časova do prodavanja novina na ulici, radila sam svašta, ali nije mi to padalo teško. Bila su teška vremena, ali nekako, svima iz mog okruženja je bilo teško. Živela sam u studentskom domu.  Imam jako bogata sećanja iz tih siromašnih dana. U školi, a kasnije i na fakultetu, bilo je i  bogate i bahate dece, ali u mom sistemu i okruženju vrednovalo se koliko znaš, a ne koliko imaš. I dalje se držim tog principa. Rasipanje i rasipače izbegavam.

-Kada se osvrneš na svoj put, sta te obuzima i sta kažes sebi?

      – Pa i nije tako loš..Fali mu još samo ivičnjak od zvezda, zlatna prašina me prati.

– Koliko ti net, posebno u onom delu života u kome nema radnih obaveza,  pomaže u preboljevanju samoće i kako se snalazis s blogom i cenzurom?

 – Net pomaže, mnogo. Sad,u  julu, sam bila kući tojest, protrčala sam kroz kuću. Mama je rekla da jedva čeka da odem u Kazahstan pa da se ispričamo. Pričamo svakodnevno, gledamo se na skajpu, nemam osećaj da smo daleko. Čak i sa mesec dana starim bratanicama komuniciram putem skajpa. Cenzura na blogu je izgleda pala..Ili je samo ramadanski poklon. To me je baš izluđivalo! Ko je ikad blogovao, može da shvati šta znači kad ti ukinu pristup  do omiljenih blogova. Združila sam se sa divnim ljudima preko blogova. Iako se ne poznajemo, zbližili smo se, podržavamo se, činimo svet lepšim. I tebe sam srela tamo. Prepoznali se i odmah zavoleli  Niš i brat doktor DrNiš .

– Kakvi su tvoji planovi i hoće li i tvoja zemlja imati sreće da pokažeš zašto te je skolovala?

 – Mislim da moja zemlja ima sreće i sad. Obzirom na to  koliko se krećem i koliko ljudi srećem i koliko njih je, zahvaljujući meni, samo čulo za Srbiju, korist je velika .Na čelu sa Mrkom i ostalom svitom, Srbija ima dovoljno stručnjaka. Ja nisam neophodna.  Doduše, sad je, beše, upražnjeno mesto ministra građevine? 

Planovi? Pa možda da stvarno, ko u onoj mojoj priči ,otvorim građevinsku firmu i bavim se kopanjem septičkih jama. Jedino čega će u Srbiji biti još dugo jesu fekalije…

– Kada si odlazila, jesi li razmišljala o tome da ti kao ženi polako tece biološki sat i da ces, ostanes li tamo, mnogo toga i izgubiti?

   – U Kazahstanu sam 9 meseci. Satovi kucaju, vreme ide, ne suprostavljam se. Ne postoji izgubljeno vreme, a ni loše odluke. Svaka je, u tom momentu, bila najbolja!  Naravno da želim da se ostvarim i kao majka, ne bežim od toga, spremna sam, pa kad se desi. Čak i folnu kiselinu pijem .

– Dobro, još ponešto se dešava na tom planu…

   – Sve se desilo samo od sebe , bez mog velikog uplitanja. Uplela se jedna Dobra Vila ( prozivka moje malenkosti , prim autora) koja je p(r)ozvala Deda Mraza, te mi je on, nakon  što sam u Bogojavljenskoj noći, tačno ko u priči brata Oblogovana, „utisnula želju u odškrinuto nebo“, poslao jednog Dobrog Diva .Znali smo se odavno, ali ko što je poznato, čovek je biće koje ume da sabira samo gubitke…Mi smo se, srećom, samo kratko, izgubili . Uskoro će se i on doseliti u  Kazahstan. ( opasnica, neće da kaže, a on je upravo krenuo…)

sneg na Putu svile

Ponosna na svoju virtuelnu prijateljicu, koju i dalje u Beogradu čeka jedan žuti šal ispleten specijalno za nju, u ono vreme dozivanja Dobrih Vila, a koji ona nikako da stigne da preuzme, od silnog trčanja po svetu i da valjda ne propusti neku lepotu, priču sa Natašom vam prenosim bez mnogo intervencija, Da je reda u ovoj zemlji, kako nije, ova i priče slične njoj punile bi i stupce novina, a ne samo blogova, ali sam ja srećna što ovaj tekst nisam pisala za novine. Mogu, naime, da pustim i sebi i Nataši na volju, bez odredjene doze uštogljenosti koju ozbiljne novine podrazumevaju. Te stoga, integralno prenosim i donji tekst, Natašin.

KO JE NATAŠA, DEVOJKA S PREZIMENOM OD CIMETA, KOJA GRADI  SVETSKE PUTEVE

(napisala sama, ja sam samo dodala linkove)

     Lenka Timur,  rođena Cimet, nadimak Kazah Stanka, sertifikovani putopisac, diplomirala na katedri za puteve Građevinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i od tada skuplja materijal za knjigu „Kako sam počela graditi puteve široke i svetle čija je prašina zlato a ivičnjaci zvezde“. Delove knjige objavljuje na blogovima kojima iznova može prići, jer je Deda Mrazarbajev ukinuo cenzuru. Skuplja osmehe i od njih živi. Smeje se mnogo, jer je na zidu u gradu u kom je (naopako) rođena zapisano  „Ne plači to mogu i ja“.

Tako se obično predstavljam. Rođena sam na Svetski dan knjige, u Kninu. U Drnišu, te 1975, nije radilo čak ni porodilište, te je pala odluka da dođem na svet u najbližem gradu. Posle toga, sve odluke su bile, uglavnom,  moje. Krenuvši od te da sam se rodila kao žensko, što je izazvalo toliki šok, te opravdano sumnjam da mi je ime dao neko od opštinskih službenika. Nataša je bilo izuzetno popularno ime u Kninu. U celoj drniškoj opštini bile smo samo nas dve.

     Odrasla sam u selu sa manje od 500 stanovnika, nadomak DrNiša (asocijacija na pobratimstvo, nekadašnje, njenog grada i mog Niša, prim autora)  gde su se (hmm…rado bih rekla uzaludno) prosvetiteljstvom bavili moji roditelji. Jedini značaj tog sela je što mu je susedno selo Otavice ,u kojem je rođen i sahranjen Ivan Meštrović (i u kojem je prosvetario moj voljeni Ujo; centralna figura mog odrastanja).     Kad se vratim u detinjstvo, uvek pretrčavam mali kameni most preko Čikole, trčim kroz borovu šumu i ispred mene je oker svet(l)i mauzolej Ivana Meštrovića ,sagrađen od muljike- kamena sa obližnje Svilaje. Volela sam to mesto. I miris daljina koji su donosili turisti, posetioci Mauzoleja. Nisam nostalgična, verovatno zbog načina na koji sam 1991. napustila detinjstvo. Ni po pitanju Jugoslavije ne osećam, valjda iz istog razloga, nikakvu nostalgiju.

Usledelo je izbeglištvo, ratovi, potucanja, a ja sam rešila da postanem astronom. Delovalo mi je da spas samo u zvezdama, ali umesto željene astronomije, upisala sam građevinu. Osim matematike, sve mi je tamo bilo nezanimljivo, ali od ideje pa do titule dipl. građ.inž. svesrdno je pomagao stariji (večno oponašani) brat. Bila sam prosečan student; jedino sam se nekim „glupostima“ i večnim sukobima sa profesorima, isticala od ostalih. To me je koštalo 8 meseci čekanja na prvi posao, jer uglavnom se zapošljavalo po preporuci šefa naše katedre.

Na odbrani diplomskog sam se, prvi put, pojavila u suknji u zgradi fakulteta. Imala sam suknju do kolena, sandale na veliku platformu i neku majičicu koja se, avaj, skratila u pranju, te mi je, malčice, virio pupak.  U komisiji je bio i taj naš šef katedre. Sve vreme je buljio u mene, a ja sam stidljivo povlačila majicu. Jedva je dočekao da me prigrli kad je došao momenat za čestitanje i da mi , umesto čestitki i želja kaže –„ Ne povlači tu majicu! Da si se tako oblačila ne bi studirala 1oo godina!“. Predložio mi je da idem da radim u tada čuveno surčinsko preduzeće za puteve u čijem je upravnom odboru i on bio. Odbila sam da radim za mafiju, nastavila da nosim, isključivo, farmerke i patike i  krenula „trbuhom za kruhom“.

Zahvaljujući kumovima Zrenjanincima, zaposlila sam se i živela kod njih u Zrenjaninu. Tamo su, u tada još državnoj firmi, tražili inženjere, muškarce (da, tako je stajalo u oglasu!), te zahvaljujući svojoj ženstvenosti, dobih prvi posao. Posle , išlo je lako. Dobila sam posao u, tada najjačoj, privatnoj firmi u Beogradu, radila mnogo, trpela mobing u svim oblicima, ali tako se kali čelik…Građevinu sam zavolela kroz rad na gradilištu, sa pravim graditeljima- radnicima, majstorima. Sa par drugarica-koleginica i drugara-kolega organizovali smo i dve izložbe pod sloganom  „NE DANGUBI(m),  (g)RADI(m)” . Bile su to izložbe u čast Graditelja, energije Stvaranja, sudbina i priča, smrznutih suza, znoja i žuljeva, blatnjavih cipela, salame i piva…Protiv zloupotrebe, prevaranata, foliranja i fenseraja, cinizma i pakosti, zavisti i slabosti. Za nas i naša dela, jer :

„Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti.“ (Ivo Andrić, Na Drini Ćuprija)