Ja nisam iz onih priča s hepiendima na kraju. Čija je osnovna poruka da nada umire zadnja. Ili – da važno je samo želeti,  strasno , iskreno i jako. I već će se naći neko da usliši takvu želju.

Moja jutra ne obećavaju ni osmeh na kraju dana, a smeh od kojeg  duša peva, samo je deo onog sna u koji me otera taj osmeh, željom izazvan. Pa mi, taj san, od golubljeg pera lakši, zanjiše  u duši hiljade malih zvonaca koja na povetarcu pevaju svoju molitvu. Odu radosti tugom izazvanu. Suzu radosnicu od trnja pohabanu. Svetu vodicu, za dušu olakšanu.

I buja, taj potok, ka utoku nekom, čiji virovi gutaju nemire svakojake. I čini se, taj san, ko stvarnost, ko slika zbilje iz perspektive spokoja, zadovoljstva… i neke tihe sete što baš sve mora da tako bude.

Možda će zbir mojih poraza biti pobeda, na kraju? Ono, kad sabiraš sećanja , u sekundi proletela kroz stvarnost koja su gubi?

I kada, konačno, bar tako kažu, postaješ svestan toga da li si bivao samo ego čija se putanja , negde oko pola, lomi .Ili   si bio sve,  samo ne pad…

Ne, nisam iz onih priča s hepiendima na kraju. Ni ona suza što svetli u uglu srca. Ni krik, ni jauk, ni vapaj. Ni smeh, ni gorak ni sladak. Ni grč…

Samo sam jedna velika želja. Koja sebe samu vodi ka onom mestu na kojem može da bude raspukla svetlost preduge mrkle noći… ili da potone u taj isti mrak. Zauvek.

Advertisements