Kvo rabotite? Pa ono, i za sedenje je, danaske praznik, neje za nikakvu rabotu. Nekada, kad beo pomlada, od jutro, ma od jučer, spremali smo se za Petrovdan u Veliki Krčimir. Peški. Patike u ruke, pa bosi do selo. Tam na neku češmu, kude najdemo, operemo noge. Pa se obujemo . U patike. Moralo se, cel mesec el kopaš el žnješ u nadnicu, edne patike da si kupiš. Ako ti tatko ne uzne paričke što si gi zbral da si se nešto ponoviš. Kad ga muka i nemanje pritisnu, pa nema kude. Ne znaju ovija mladi kakv je toj bil život. I kakvo je nemanje. Pa se sekiru za ništo. Ko da će pomru svi odred ako im nešto usfali.

Pomagam i ja na ovija moji, ne mogu reknem. Sama sam, al kod mene da ulezneš nema da primetiš da edna baba od 83 godine se samo tuj spotura. Priraboćujem si, priraboćujem si, dokle još mogu na moje noge i sas ovuj tojagu čvornovatu, što mi ju moj Stanomir pokojni naprai emput, kad dojde iz šumu i donese drvce. Dok je još mogal dide po šumu. Ko da ‘e znal da nekad sas ovej moje dve noge neću mogu da kročim nulice.

Čuvam im piletija, oni donesu i koncestrat, i sve si donesu, al zatoj si kola napune kad gi iskoljemo. Gradinu, kolko-tolko, urabotim, nema misle kad doode da kupuju i da donose, ni za nji ni za men. I naprai si snajka kakvo-takvo, kad stigne ujesen.

100_2998

Ono, teli bi oni i poviške da rabotim, sve im se ko čini, majke, nesi ti još za vrljanje,pa im dojde ko nepravo kad im reknem da ja edva i na noge stojim i da im od men i ovoj  čista lutrija.

Će mi rekne sin, emput, majke pa ja sam ti sredil i kućnu negu da primaš, kuj u selo još ima i penziju i kućnu negu. Ima, sinko, reko mu, ima  Grada Timotijin, al on iz dvor ne iskača, naredil mu sin da glavu ne pomalja nulice, odma će mu oduznu kućnu negu.

I ako sam mu rekla. Kućna nega se dava kad čovek ne može sam, pa da ga neki pričuvuje, da ga popazi. Da ga odmeni. A vi mene, reko mu, ne teja da mu i toj oćutim, pomagate takoj što mi uznete pare još gi nesam ni videla, nakupujete piletija i koncestrati, pa ajde majke, spoturaj se po nji, ti možeš.

Neje men teško, ne mogu reknem, još se osećam da sam cvrsta, toj malko noge što me oće izvaraju, al u pamet i u  snagu još ne popustam. Al toj kojo mogu ja i urabotim i nemoj mi navaljujete na grbinu kojo neje za babu ulezlu u osdamdeeset i  četvrtu.

Ću vi vidim kad dojdete u moje godine.

Advertisements