Ću se spoturam po moj dvor, dok mogu na noge

Kvo ću  praim? Spoturam se, eve,  po ovija dvor, opustel dabogda, kolko mi je se u njeg dosadilo i kolko sam muke u njega vidjuvala. Dokle se ja privrćujem ovdeka, neće bude ametom pusto, a kada i ja jemput otidem odovde na onija svet,  ovde se ima pavučina navata na direci i na vrata, pavit ima pokrije ovija prozori, a iz krov ima samo iskačaju mačke i divlja piletija, kad negde nešto šušne pa gi uplaši. 

Ne može se više, i toj ti je. Do lani nekako i moga, al od lani mi se ote rabota, i noge i ruke izdadoše, samo si tike idem po ovija svet, kolko da me ima. Da ne reknu, štuče Varadinka,ene ju u kuću si, belo videlo ju više ne vidjuje.

381629_10150586285086579_227154491578_11046978_1122220424_n

Ete takoj, kad neki projde, pa imam s kuga da provrevim, ono mi nekako bude lesno na dušicu, pa i zaboravim ponekad kude me sve žiga i kojo me sve boli. Godža godinke pritisle na ovuj moju grbinu, panti ovaj glava mlogo i mlogo je proživela, al … kuj te pituje sag, kad nisi nizašto i numeješ da vreviš od onoj kojo oni vreve i kojo gi enteresuje.

Takvo vreme dojde, stari nestadoše, ovija pomladi otidoše poodamno, a i kad dojdu, trebe gi ti slušaš i služiž, mesto oni da slušaju teb. I takoj, moja dušica si znae kako je na mene, od kako sam razaznala, samo slušaj. 

Dete kad beo,  slušaj postari. Eli kad se odado, pa slušaj postari. Deca kad počeše da stizaju, slušaj nji. Ter po ter, slušaj kvo ti reknu i nemoj se buniš. Ako oč da ti je mirna glava. Da ti dojdu deca, i snajke i zetovi i unuci.

Suni im kvo imaš, koje si od usta ostavil da ima za nji kad se reše da dojdu, kolko da ne pituju po selo zašto ne doode tvoji, neste li se posvadili.

Kavu što donesu, oni su ju i popiju, po cel d’n samo bi kafu pili, lebac se zaraduju kad im omesim, mesto oni na men da olakšaju, ja se presamitim na nji da ugodim, da zgotvim kvo vole i da pratim kvo se našlo, da se ne vrnu u varoš s prazne ruke.

Ne znam, moji su si, da su mi živi i zdravi sto godine, al oni nikad nemaju vreme. Sve se nekude žure, sve će im nekvo pobegne, sve na trku. Lani dojdoše na dva dana, pa otidoše na more, podbraše kvo se rodilo u gradinu, ja i čeka da ju okopamo, al rekoše, majke, nemamo mi vreme za toj, mani ni sag, vidiš da se žurimo. Prespaše kad se vrnuše, obećaše, će dojdu pa poskoro…i, dojdoše za slavu.

Zimu presede kod nji, malko kod sina, malko kod ćerku, kod obojica tesno i nekako mi teskobno u dušu beše, al pratili amanet kad Misa Tomislavin doodi  da pojdem s njeg, te otido.

Ovuj zimu me neće nikuj prevari. Drva sam si zbrala, malko u dolinu, sama,malko plati te mi doteraše, brašance u špajez i maz si imam, takvo-nekvo ću priberem po gradinu, za men jednu mlogo li pa treba, i ovde ću zimuem.Barem se nema uzvodim na nikuga i nema mi zapišuju usta kad oću nešto da reknem.

I dok sas moj pamet mogu da mislim i na moje noge da si odim, varoš me neće vidi. Ete takoj.

 

Advertisements

Једно мишљење на „Ću se spoturam po moj dvor, dok mogu na noge

  1. Jos jedna biser prica i jeste, kaze se kravajce. Baba umesi hleb, ali za nas decu, zato sto smo nestrpljivi (ko ce docekati da se hleb ispece), napravi kravajcice. Oni se prvi ispeku, pa onako vruce smazemo. Nista sladje.

  2. Aleksandra

    Citajuci ovu divnu dirljivu pricu vratila sam se 20god unazad. Sa tugom se secam svoje bake I njenog samovanja u selu I kako nas je docekivala I ispracala. Samo kod nad je bilo drugacije mi smo njoj pomagali I u prolece I u leto I u jesen a zimi bi bila u gradu kod nas kad vec vise nije mogla sama.
    Koliko secanja, uspomena, radosti pa I tuge je ova vasa prica probudila u meni. Moja baka nije vise sa nama ali zato moj otac nije dopustio da se kuca zatvori. Sada je u penziji I od ranog proleca do kasne jeseni bude u selu (malo selce na putu za Belu Palanku) I uziva raduckajuci po dvoristu, basti, vocnjaku.
    Jos jednom hvala za divne tekstove 🙂

    1. A meni je drago kada čujem neki pozitivan primer, poput ovog, u vreme kada većina na selo odlazi samo kada treba zaklati svinjčee ili pokupiti zimnici, eventualno sahraniti nekoga od roditelja. Dok ne shvate, oni koji to ne vide, da je imati imanje na selu veliko blago i da, jednostavno, moraju da ga obradjuju,neće nam procvetati selo. A ni grad.

  3. Негослaвa- ово jе предивно, aли- зaшто не пишете и не обjaвљуjете ово ћирилицом? Тек ондa би био хит! Било би скроз aутентично…… Ипaк, сaмо нaпред сa овaквим текстовимa!

    1. Hvala na oceni, a hvala i na sugestiji. Razmisliću o tome, samo se pitam da li bi onda ove priče mogli da čitaju moji prijatelji koji nisu iz Srbije, a koji, inače, takodje vole da ih čitaju i već su navikli da ih savladaju bez prevoda.

  4. Rada72

    Растужила сам се скроз. Прелепо је и јако, јако тужно…колико је оваквих судбина код нас, ни броја им се не зна. Хвала за ове приче из живота са тим дијалектом.

  5. Esma

    Kao da sam juče izašla iz takve priče, pa mi sve reči poznate i značajne, a nikad ni privirila u taj kraj. Beseda, golema tuga, ali tvoE pisanjE, za čistu desetku. 🙂

  6. Rasplakala sam se. Baka moga muža je iz Miranovca, sela dvadesetak kilometara udaljenog od Svrljiga. Divna,izuzetno inteligentna, urodjeno moralna i kulturna, poslednjih desetak godina živela je sama u selu gde je najmladji stanovnik već prešao sedamdesetu. Obilazili smo je leti skoro svake nedelje, zimi kad god bi putevi bili prohodni, i trudili se koliko god smo mogli da joj olakšamo starost. Jednu zimu je provela u Nišu i sve vreme bila užasno setna i nesrećna. Umrla je sa 92, ali mislim da bi živela bi i duže da se nije umorila samoće i ćutanja.
    Hvala Vam što ste ovim postom nikada zaboravljene bake vratili u naše živote makar na tren.

  7. Kako dobro razmem ovu staricu, ne samo jezik kojim govori, već znaš Neg koliko volim ovaj dijalekt, već tu njenu, moju, mukičku, ma tugu svih onih koji stare sami, ili stare, pored dece, a sami 😦 Manje više, sudbina svih roditelja koji se celi daju svojim potomcima, a za sebe ostave ništa ili malo.

  8. Negoslava, šta je ovo?! Jesi ti to napisala? Iz glave? 🙂 Ja cijelo vrijeme čitam i mislim na kraju će biti da je iz neke antologije priča s tog dijalekta ili da je neka autentična baka pričala a ti snimala…Ti si to napisala?! Ovo je nešto veličanstveno!!! Ovo je duša u riječima, najbolje što sam ikad na blogu pročitala. Ma ne znam, sad sam sva ošamućena. Uh, serdarice. Uh, bre, al ova žena dobro piše!

    1. Moraću da ti pronadjem još neke tekstove na lokalnom dijalektu – kod nas, svako selo, svoj „JEZIK“ ima,da se malo prošetaš, virtuelno, po mo kraju. Ovo je svrljiško-zaplanjski dijalekt, podvrsta timočko-prizrenskog, i tako se govori i u mom rodnom selu.
      A priča je – znaš, život sam. Iz jedne rečenice nastane roman.
      I tako, vojvotkinjo, ljubac iz Niš– a.

  9. tuzno, ali istinito… imamo rodjaku koja samo sto nije umrla sama u kuci… komsije javile da je ne vide (sa drugog brda…) i sin otisao… bukvalno je spasio u zadnjem trenutku… evo vec 5-6 godina je ovde kod njega… ali tuzna i nezadovoljna… ne moze da prezali sto ne moze u svoju kucu da se vrati… ne znas sta je gore: da bude po njihovom ili ne….

  10. prgavilutak

    Srce mi se steglo dok sam citala… O bogatstvu jezika je suvisno da bilo sta kazem, ovo je stvarno blago, kako sa dijalektoloske, tako i sa kulturoloske strane.
    Podsetili ste me na moji baku koja je, na svoj nacin, nekad izgovarala slicne reci: „…Dete kad beo, slušaj postari. Eli kad se odado, pa slušaj postari. Deca kad počeše da stizaju, slušaj nji. Ter po ter, slušaj kvo ti reknu i nemoj se buniš…“ …
    Divno, hvala.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s