Krajičak prozora nad kojim noćas nije namaknuta zavesa. Dovoljno za ogoljeni pogled na dan koji još nije počeo da sviće. Tek se budi nebo nad gradom koji još spava.

Mrmljam sebi u bradu, dok se okrećem na drugu stranu. Krevet je udoban i dovoljno mek, pa navlači na san. Onu varljivu jutarnju dremku posle koje si  oran i čio. I dovoljno mlad, bar na tren,  da te žiganje u levom kolenu ili negde ispod desne plećke ne opominje na krštenicu.

Jutro leluja na listovima breze. Lepše, kroz onaj nepokriveni krajičak prozora, nego kroz kilometre nabora zavese koja se lagano njiše.

Toliko puta vidjeno. A uvek novo, s pogledom zakivenim u te čarobne titraje koji dragaju dušu.

Poneki zračak sunca koje se lenjo budi izranja iza brezinih grana i lišće boji svetlucanjem. P a dok treperi i sjaji, ono šapuće  priču u kojoj taj šum biva jasniji od reči.

Prhko tanano jutro razbija se o te čudesne tajanstvene zrake koji postaju sve jači i čija se  narastajuća prisutnost meri prvom kapljicom znoja na čelu.

Zora prelivena u jutro pretvara ovaj dan u stvarnost. Prestaje  magija na listovima breze .

Ostaje samo jedno obično , malo ulevo nakrivljeno drvo koje pati za svojim prerano odsečenim parom.

Gde su nestale dobre vile koje su ovaj dan opevale odom radosti?

Advertisements