Jedna obična srpska, nažalost uobičajena, priča

Negde sedam-osamdesetih godina veka koji je za nama, ne povratio se nikome nikada i nigde, njih dvoje, oboje iz  malih srpskih gradova, živeli su kao većina mladih ljudi tog vremena. Bili dobra deca poštenih i radnih roditelja koji su ih podizali paralelno sa gradjenjem i kućenjem svojih domova. I svi zajedno sanjali o lepšem životu koji sledi, kada se stavi kuća pod krov, nabavi stolarija za gornji sprat, dočeka sredjivanje kupatila, sredi kuhinja, otplati poslednja rata kredita za fiću ili juga u garaži sklepanoj od dasaka preostalih od kuće…

247081_218922314806365_206002106098386_735211_746205_n

Život u samačkim sobičcima velegrada ili u studentskim domovima, kad im se posreći, nije im padao teško, jer su ispred sebe imali svoje snove i planove za budućnost koja će biti, koja mora biti daleko bolja od sadašnjosti njihovih roditelja, u šta ih niko nije mogao, niti hteo, niti je imao argumente da ih razuveri.

Na prvo letovanje u životu otišli su definišući ga kao medeni mesec, mada je već prošlo skoro pola godine od venčanja i preseljenja u dogradjeni deo njegove roditeljske kuće, koji su najpre napunili nameštajem. Kupljenim na kredit od prvih normalnih plata, posle isteka pripravničkog staža. Imali su sreće da njihove diplome baš u to vreme budu cenjene, a profili stručnjaka kakvi su bili jako traženi i dobro plaćeni.

Nisu smatrali da je odricanje to što narednih godina nisu odlazili na letovanja, zimovanja je u to vreme , bar u njihovoj sredini, malo ko i pominjao, a radost svakodnevice proživljavali su u iščekivanju i dolasku na svet dve devojčice, jedne za drugom. Dogradjivali su sobe u svom delu dvorišta, radovali se svakom komadu nameštaja unesenom u njih, prvom kupljenom autu, dečijim rodjendanima i svojim napredovanjima na poslovima koje su radili s puno žara, optimizma, elana i odgovornosti.

Kada su počele krizne godine, snalazili su se, nekako, verujući da je to prolazna epizoda u njihovim životima, koje će se sa osmehom sećati, kada svojim unucima budu pričali o tome kako su školovali njihove roditelje. Kako su im kao novogodišnje poklone kupovali sveske, jednu s linijama i drugu s kockicama, kao najveće bogatstvo. I kako su za mesečnu platu mogli da kupe sedam komada jaja.Ako požure, pa kupovinu obave čim plata legne. Popodne bi za iste pare dobijali jedva dva komada. Ili jedno celo i dva malo nalupana, pa na sniženju.

Onda su se krizne godine produžile, proširile, namnožile, ali su se  oni najpre radovali što su počeli da primaju redovne plate, za šta su u normalnim radnjama mogli da normalno pazare . I da im koji dinar ostane, za štek.I dalje su preskakali letovanja, ali je moralo da bude para za ekskurzije, drugarske i maturske večeri, za nove dečje kapute i  osnovne životne potrebe.

Sanjali su o životu bez stresa i trzavica zbog toga što propadaju firme u njihovom malom mestu, priželjkivali sigurnost, u državi, na poslu, u radnji gde ne strahuju od toga da neće imati pokriće na računu za sve ono što je u korpi… Molili se za bolje sutra svoje dece, kada su oni već bili hude sreće…

A onda je glava porodice, cenjeni stručnjak u firmi koju su upropaštavali niotkud dovodjeni direktori po partijskoj liniji, dobio izuzetnu  ponudu iz prestonice. Od vlasnika sjajne firme, koji je, raspitujući se za kalibar stručnjaka njemu potrebnom, došao do njega.

Prilika koja se ne ispušta. Deca će ionako na studije u prestonicu, supruga, kao državni činovnik, lako će izdejstvovati premeštaj, budući da je na poslu dobijala samo pohvale.

Njihovoj radosti nije bilo kraja kada su se skućili u iznajmljenom stančiću na periferiji. Sigurnost je njihova lica obasjavala nekom posebnom životnom radošću, kojom su obasipali sve oko sebe. Svakodnevno su kovali planove za budućnost u kojoj nema neplaćenih računa, straha od gubitka posla, neizvesnosti…

Štedljivi, kakvi su čitavog života bili, brzo su odlučili da prodaju kućicu u njegovom roditeljskom dvoristu, da podignu kredit i trajno reše stambeno pitanje. Deca su se radovala  jednako kao i oni, ne zakerajući ni malo što su lišena letovanja, skupih izlazaka, markirane garderobe, snobovskih provoda. Redjale su godinu za godinom, približavale se diplomama.Radost, nevidjena.

Sve do onog dana koji je, mada tudja tragedija, i njih zavio u crno. Umro je, naprasno, vlasnik muževljeve firme. Pa je i ona propala, vrlo brzo. A muž, bez veza i preporuka u velikom gradu, bez nikakve, pa ni stranačke podrške, jer je oduvek smatrao sebe časnim čovekom,  postao samo jedan mali broj u armiji nezaposlenih. U godinama, kada nikome nije potreban.

Ćerke su donele diplome. Jedna je, na jedvite jade, uspela da se ubaci kao volonter, u istituciju kulture, u kojoj su joj namrgodjeni starosedeoci već prvih dana rekli da se kod njih niko bez jake veze i dobrog pedigrea nikada nije zaposlio. Te da prestane da se nada, ako je uopšte počela da kroji planove… Ona druga, dok gleda svoje koleginice sa studija, koje su gubile godine ili polagale ispite po kabinetima, u nekim neuobičajenim okolnostima i po nekim ne-vremenima, kako skakuću s jednog na drugo radno mesto, sve plaćenije i sa što manje rada, prestala je i da komentariše. Sakuplja papire i usavršava jezike za… tamo negde.

A neotplaćeni kredit čeka. I raste.

Prošlog meseca, posle tolikog odlaganja, odrekli su se i  interneta. Važno je da se preživi i da se otplaćuje kredit. Važno je da devojke imaju plaćenu karticu za bus, kako ih ne bi maltretirala kontrola, na putu do biroa za nezaposlene, do butika gde okušavaju sreću da ih angažuju kao prodavačice, do dragstora u kojima nadobudne gazde odmeravaju koliko teške džakove mogu da podignu i hoće li dobro umeti da pometu prosuto brašno u ćošku.

Radujem se danu kada ću ugledati zelenu lampicu pored njenog imena na Gmailu. To znači da su izašli iz najdublje krize – e sad, da se on zaposli, čisto sumnjam, imajući u vidu vreme u kojem živimo, načine na koje se zapošljavaju, diplome koje novozaposleni poseduju. Za ćerke, verujem da će pre uspeti ona što sakuplja papire i usavršava jezike za – negde tamo, nego ova koja će, izgleda, biti večiti volonter.

Okreni-obrni, ispade da će lampica na mom Gmailu iznad njenog imena zasvetleti jedino u slučaju da dobiju na lutiji. To jest, ako im uopšte preostane para da kupe loz.

 

Advertisements

20 мишљења на „Jedna obična srpska, nažalost uobičajena, priča

  1. draganatomic

    Lajk je zbog načina na koji je opisana jedna, nažalost, uobičajena situacija. I zbog toga što znam šta znači otplaćivati stmbeni kredit, a kraj se ne nadzire. I zbog toga što mi je glavna junakinja ove price pravila narukvice. 🙂 ja moram vedrinom da završim…takva sam.

  2. Ух… Живот на кредит… Туга, а мора се… Ја лично једва чекам да изађем из једног… Али, знам их јако пуно који су много ближи мушкој глави твоје приче, који живе а ни сами не знају како… Преживесмо толико тога, са платама од 1 марке, која истопи се док стигнеш до продавнице, а ценама које ни хиљаду пута веће плате не би покрпиле… Како? И даље смо живи, и чекамо оно боље сутра, надајући се да нас, ипак, није заборавило!

  3. Izdvojila bih ova dva citata. Mozda su mi bliza od nekih drugih, a mozda je ovo samo slucajno citiranje. Verujem da ces shvatiti zasto i na sta mislim:

    „A muž, bez veza i preporuka u velikom gradu, bez nikakve, pa ni stranačke podrške, jer je oduvek smatrao sebe časnim čovekom, postao samo jedan mali broj u armiji nezaposlenih.“

    „Jedna je, na jedvite jade, uspela da se ubaci kao volonter, u istituciju kulture, u kojoj su joj namrgodjeni starosedeoci već prvih dana rekli da se kod njih niko bez jake veze i dobrog pedigrea nikada nije zaposlio. Te da prestane da se nada, ako je uopšte počela da kroji planove…“

    Jedna od ko zna koliko desetina, stotina hiljada slicnih prica. Nadam se da ce imati sretniji kraj od sredine.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s