Ako me oč saslušaš, živote, ako neč, neje ti prvina

Molim ti se, živote, još ovaj put ti se molim i bogoradim, toprv da ti se k’lnem u tebe mi jedinoga ne biva,  ako me oč saslušaš, ako neč neje ti ni prvina, znal si za dušu da me izedeš  i kada  sam ti se najviške molila i kada sam te najglasno okala da vrljiš neki pogled i na men’, na moju dušu  da olakšaš i moje slze d’obrišeš, al ti, dušmanine i vadodušniče nijedan, neteja me ni kroz kapci pogledaš, nekmoli da se smiluješ na men’ napaćenu i od brige izmorenu i od s’lze izboranu, nego se seiriš nad moje muke  ko planina goleme i na moju nesreću od bunar  pod’lboku i sve, ko misliš, ima ona grbinu, još teret mož d’izdrži i mukičku i na uzbrdicu da iznese, neka ju se prži, još malko, na ovaj oganj od život , što prži taman tolko kolko živ stvor mož’ ponese i podnese, a da naglas ne zakuka i da se ne zapevuje k’ko onej tužne ‘tice kad tužno zapoju, a niz goru i niz vodu samo njina tuga teče i samo njina muka se čuje, kako s’g na men’, dokle mi se tužni venci pred oči viju, a duša oće d’izlezne, da ju više nema u men’ i da si nekude izodi sama i sama da mukuje i tuguje namesto men, stvorenu samo da gutam i s novu muku zatrpujem onuj staru još nedozrelu, neodbolovanu i nedoplakanu, ko da ja imam gvozdeno srce i ko da men moj samar ne teži,  pa i štobi ga izdržala, ja nemam slamku za koju ce uvatim, da me zadrži, da ne počnem da dizam ruke i od nadanje i od borenje , i od teb’ i od men’, i od svi…izedem te, živote,ako  sam ti se nešto zamerila, nemoj me ni pogledaš i nemoj me ni slušaš, al znam da nesam i da nemož samo men’ dovek ovak da bude, pa ti samo savetujem da mi taj moj med, što mi sleduje i ako mi sleduje, pratiš dokle još ima vajda za men i moju dušičku,   dokle ne asli na gorko navikla, pa voj posle nemož’ bude slatko ič, ni med, ni rados’,  ni dobrota tvoja i milos’, koju mi ne dade kada te moli i preklinja za nju, ete, živote, molim ti se još emput samo, nemoj posle da bude kasno…

Kad obrišeš suze, zatvori vrata, za sobom

Suze su okej. Znaju da olakšaju teret sa srca, dušu oslobode stega, razbistre glavu i… properu misli.

Ja to najbolje znam. Ono pola života provedenog sa tobom, preplakala sam ih, dovoljno za čitav svoj vek. Zato, valjda, više i ne umem da plačem. Umesto njih, u grudima osećam grč kad god se setim… a mnogo čega ima da se sećam dok sam živa i dok me bistre misli ponekad vrate na tebe. Bez moje volje.

Znam, i sama znam da sam lepa. Da i ne vidim sama, to mi kazuju požudni pogledi muškaraca koji se okreću za mnom ili se sapliću dok se mimoilazimo. Jednako kao pogledi žena, koje ne umeju da sakriju ljubomoru i kad pogled bace na mene i kad vrebaju poglede svojih muževa.

Kako to, da si ti moju lepotu otkrio tek sada?

Onih dvadeset godina u mojoj blizini bilo ti je malo da to spoznaš?

Toliko, da sam ti bila ružna. Odvratna. Neprivlačna.

Nisam imala grudi.

Smetalo ti je što nemam dupe.

Noge su mi bile pretanke, a usne predebele.

Nos mi je bio kratak, nikada nisam bila dovoljno mršava, a oči ispijene.

Nisam umela da se smejem. Ni da se dovoljno damski smešim.

Nedovoljno inteligentna. Čak glupa. Tupava i primitivna. Bez stila. Grdna. Greota.

Nisu ti smetali, nisi ni primećivao, čak, požudne poglede muškaraca uperene ka meni. Bila sam tvoje vlasništvo, sa svih strana zaštićeno od kvarljivosti. Bezbedna zona. Nedodirljiva.

Sada, kada mogu da budem svačija, smetaju ti tudji pogledi zaustavljeni na meni. Sada si narogušen i režiš. Sada se nečega, zbog mene, bojiš?

Uzmi maramicu i slobodno plači, sve dok ima suza u tebi. Ne moraš da ih skrivaš. Mnogo je teško, znaš, kad plačeš, a suze teku negde kroz tebe i dok ih gutaš, još moraš i da se smešiš. Da glumiš. Varaš sve oko sebe, Da kontolišeš uzdah, jauk, lelek… jer,pustiš li da se vide, osete, čuju, nikada  neće prestati.

391091_10150526473976579_227154491578_10786951_666184950_n

Ne znam dal može neko beskrajno da se voli. Ne poznajem ljubav, nisam je nikada imala. Znam samo da ljubav nije ono od čega duša i svaki komad tela boli, zbog čega je svejedno  dal sam bila il nikad nisam voljena.

Dozvoli mi da odem u svoju tišinu i progutam one suze koje pred tobom nikada nisu smele da teku. Dozvoli mi da nastavim svoju nadu o tome da će me ipak jednom neko iskreno voleti. I da ta ljubav neće hteti da me boli.

I da, kad obrišeš suze, molim te, zatvori vrata za sobom. Zauvek.

* * *

Treba li reći to da je, tog trena, kada je zbacila sav teret iz duše, ponovo postala žena koja zna da ju je ljubav zaslužila i da će jednoga dana ipak biti voljena?

Gradi Put svile u Kazahstanu – Nataša Korica, devojka s mirisom cimeta u prezimenu i ukusom cementa u nozdrvama

Ne žalim ni za čim i ne pitam se “šta bi bilo kad bi bilo”. Moj omiljeni citat je:

 “Kad nešto nameravaš da uradiš, učini to. Ne oklevaj. Ostvari svoju nameru odmah, jer  već sledećeg  časa  možda  ćeš  biti  ometen,  ili će se sumnja isprečiti ispred tvog  htenja  –  počneš  li  da  se  dvoumiš,  do  cilja  nećeš  stići.

 Nemoj razmišljati da li je tvoj cilj imao smisao ili svrhu; ni život tvoj, ili bilo čiji, nema ga – jedino što je za tebe od važnosti, to je dejstvovanje koje će te sprečiti da tragaš za razlozima za život, ili da razmišljaš o neizbežnostima iščeznuća.

Živi u zanosu, u huku; ostvaruj svoje namere. A kad ih realizuješ – zaboravi ih. Stremi nepoznatom, ne osvrći se za već viđenim; ne vagaj postupke, ni svoje ni tuđe. Ne laskaj sebi i ne zavidi drugima. Trudi se da ti svaki trenutak mine što dalje od otrovnog trnja dosade.

Samo te zanos može učiniti srećnim.”

(iz Dnevnika Živojina Pavlovića )

Прочитајте више „Gradi Put svile u Kazahstanu – Nataša Korica, devojka s mirisom cimeta u prezimenu i ukusom cementa u nozdrvama“

Neje ružan, ima džipa

Što sam uštumela? Ne pituj me ništo, neznam kvo da ti reknem, uvati me nekva muka podgrudi, u glavu mi se vrti k’ko ringišpil na vašar kad počne da obikalja u mesto, a pred oči mi izlegoše sve nekve dzvezde, pa mi svitkaju u onuj t’mninu oko men’. Ću poludejem od muku, pa toj ti je.

Izedem te, ću ti reknem, al’ nemoj  se čuje od men’, će me namrznu svi moji, ako si je na nji dobro ima bude dobro i na men’, a ne mogu oćutim.

Udava mi se na brata devojče, u cel Leskovac ga poubavo nema, a kolko si je pa dobro i duševno i vredno, nee što je našo, al bre devojče sas merak, i  najgori dušmanin ednu manu mu nemož najde.

Eli kad mi se odjutros  povali, tetke, ja se udavam, neli otido pri nji,  men mi milo beše, zaraduva se, kako se nesam zaraduvala, od ovolicno sam ga čuvala, i vodila i davala iii… takoj, Volela sam da si najde ubavo momče, spram nju. A ono, ovoj momče voj, nekako ružnopogledljivo, oko mi ga ič ne vata, ma, neje,  ič neje   za nju.

308384_167986869946653_157588980986442_342240_1829105175_n

Pituje me moj Tikomir, kad me vide ovakvu, doma kad si dojdo, pa isna li je tol’ko ružan. Ma neje bre  ružan, ima džipa, kuću na Golemu čaršiju, dva lokala i jošte takvo-nekvo, ne moga sve da upantim kakvo ima.  Al berem da je malkička poubav, nekako mi ne ide uz našo dete, ono pa ko na crno zlo, utanelo k’ko granjka, puštilo kosu niz ramena, pa se uteglo, moglo bi bre i u Grand da se pojavi, od svi bi bilo najubavo.

Al, koje ćeš. Rešilo si takoj. Koje se pa ja ima mešam. Kad si momče ima džipa.

***

Napomenica  – ovo je 200. post na ovom mom blogu. Računala sam da će mi Natini odgovori iz Kazahstana stići da intervjuom sa njom obeležim lični mali jubilej, al istovremeno ne želim da je požurujem. Ima preča posla. I lepsa. A ja upravo čuh rečenicu koja mi dade šlagvort, pa ne mogah da odolim. A i smejala sam se dovoljno dugo, da sam posle mogla mrtva ozbiljna da pišem.

Pohvala i ovom komšiluku i nekim ljudima pride

     Ovo je tekst s mog prvog bloga, napisan u jednom dahu, jutros, iniciran 100.000-itom posetom. Posle njega, jedna divna osoba koju dugo nagovaram, izjavila je da otvara blog. A meni srce ooovoooliiikooooo.  

   Hvala vam, drage komšije, što postojite i što mi lepim tekstovima  unosite radost u svakodnevicu i što u šetnji po ovom virtuelnom krugu svratite i na moju adresu.

     I hvala svima onima koji su , slučajno ili namerno, zavirili u moje blogove, onima koji ih otćute ili na njima ostavljaju svoje tragove, koji mi privatno kažu svoje sugestije i primedbe…  ja se ne stidim da priznam koliko mi sve to znači.

     Pa pišem, i onda kad baš i nemam šta lepo, pametno ili pažnje vredno da kažem, jer me svrbe i prsti i lakat i mozak, i reči koje moraju iz mene. Zato molim one koji očekuju uvek standardni kvalitet, makar i po cenu pauze u pisanju, da mi ne zamere. Jer, ovo sam ja. Nekada bolja, nekada lošija, nekada ljuta i tužna i plačna, nekada vedra, nasmejana i vesela. Ali, uvek uspravna i jaka. I svoja.

PROGOVORILA BIH NA LAKAT ILI… ZAŠTO VRBUJEM NOVE BLOGERE

– Umete li da pišete? Pa zašto onda ne otvorite blog, pa da vas i Bog i ljudi vide? Pa, kad vam je teško do vrištanja, vi raspalite po blogu! Kad ste srećni toliko da biste tu sreću podelili sa svima, vi udarite na sva zvona, blogerska! Kad ste ogorčeni na vlast, državu, muža, decu, svekrvu, komšiku, prodavačicu,.. a vi, trči na blog! Kad oćete da sa  svima podelite lepotu koju ste videli i doživeli, vi opet na blog! Kad biste da učinite nešto, propagirate neku ideju, date malo vetra u ledja nekome ko nešto radi, podstaknete ljude da se uključe u neku akciju, ma, uvek kada je potrebno da se malo podrži, pohvali, pogura, a vi – okačite to na blog! Da vidi ceo svet – ili bar onaj krug ljudi koji vam veruje toliko da čita svaki vaš tekst , ili bar onoliko da zaviri ponekad i na vašu adresu.

Da se navijački napori uloženi u nagovaranje ljudi da postanu blogeri plaćaju, mislim da bih bila najbogatija blogerka. Ma kakvi profesionalni blogeri, izbila bih na prvo mesto svih barometara u kojima bi se vrednovale reči i rečenice tipa – otvori blog, piši, izrazi se, objavi, ma piši makar za sebe, ne pokazuj ko si ako se bojiš javnosti, kritika ili neuspeha, stavljaj slike i tudje lepe tekstove kojima želiš da izraziš svoj stav, rebloguj, bloguj, bloguj…

Kada sam se probudila, a možda i pre toga jer ja svoje ljubimče od kompjutera koje, kao što neki znaju, čine ekran starog kompa i notbuk s polomljenim displejom koji služi kao tastatura,  uključujem dok još nisam ni oči čestito otvorila, sačekala me je  brojka od 100.001,  za mene fanstatična.Ono, kad dozvolih da me nagovore, hvala im,  ko što ja sada nagovaram druge, pa otvorih blog, pa kad su mi meseci proticali u neslanaženju i pisaniju za po desetak ili nekoliko desetina čitalaca, na pamet mi nije padala nikakva brojka, ni četvorocifrena. O šestocifrenoj ni sanjala nisam.

I tako, eto, da se ne pohvalih, na lakat bih progovorila.

Ima, medju blogovima koje pratim, a i medju onima koje ne pratim jer me ne privlače ili još nisam ni saznala za njih, i nekih  mnogo  boljih i nekih  malo boljih  od ovog mog. I od onog drugog, na WordPressu,hvala Verkić na nagovoru i trudu i  hvala Lugaru što  mu je kumovao , pa se zavaljujući njemu zove Negoslavlje. I hvala onom divnom komšiluku sa te adrese, koji me ubedi da novinarske i ostale teme ostavim za ovde, a tamo nastavim samo s literarnim izražavanjem. Dobro, napravim ja , ponekad, neki iskorak- novinar ostaje novinar i kad ćuti i kad promeni profesiju i kad misli da neće da joj se vrati, ali nastojim da se uklopim u milje tog divnog komšiluka i da razmenjujem sa njima i sa svima koji žele da nas, ovakve, čitaju, nešto što više naginje lepoj književnosti.

Pa sam tako, posle početničkih zastajkivanja, zamuckivanja, klecanja i eksperimentisanja, smatrajući valjda da sam sada svašta nešto  naučila, odlučila da otvorim još jedan blog. Ma, spreman je i gotovo otvoren, samo čeka da se opredelim izmedju dve ideje, dva naslova i dva pravca kojim bi trebalo da ga vodim.

I eto, ovih sto i onih tamo trideset hiljada poseta daju mi za pravo da vam ponavljam, sve dok vam ne dosadi,  pa me poslušate – OTVORITE BLOG, OTVORITE BLOG, BLOG, BLOG….

I ne dajte tamo nekima koji vam traže ,200 e, kako bi  u dve lekcije u trajanju od tri sata  od vas napravili blogera. Ako vas nešto zanima, ako vam šta nije jasno, ako imate nameru da udjete u te vode – sve što niste znali, pitajte. Ja vam mogu mnogo toga reći, za početak sasvim dovoljno, a sigurna sam da medju blogerima postoji još mnogo ljudi, onih koji znaju puno ili sve, koji neće odbiti da vam daju po koji savet. Uostalom, zavirite u blogosferu, mnogi od nji su pisali , i dalje pišu, izmedju ostalog, i savete za početnike i ozbiljne tekstove za vrhunske stručnjake kojima blog nije samo srestvo izražavanja, razbibriga ili zabava, već sastavni deo biznisa .

Fataj cvrsto, pa arči štotije ostalo, ako možeš i ako imaš kojo

Sedim si, kad mi takoj dojde na dušu teško, pa bi lajal i na nebo i na zvezde i na svi andjeli što me ne pogledaše kad mi vreme beše, što mi pamet ne dadoše, ko’i ju davaju,  kad mi je trebala  i kad bi s nju znal kakvo bi… I što mi dušu opustelu zalediše, pa mi taj, duša moja, služi samo da se smrknem i po bel dan i u t’mninu, kad se smrači.

Lelke, nemo’mi zameriš, dušu ti izedem,  što si  se zaoratujem, nekako, kad mi žal padne na dušu, polesno mi da si pričam kako deda mi, kad beo malečak, pa me turi na kolena i vrevi mi, a ja ga sve ne razabiram, al mi lepo dokle me klacka na njegova kolena i pomalko grebe s bradu dva dana nebrijanu. A iz brkovi, požuteli, širi se miris na duvan, ko’i je sam uvijal u Politiku, kad ju pročita po dvaput, pa mu više ne trebe.

Vidi, kad  poželim da se požalim, ali, ono, da dušu otvorim ko raspuklu dinju, ne mogu to, nikako, ako prozborim pravilno, tečno, svima razumljivo.  Neće tuga iz mene, nikako, koliko god se trudio da je uzvučem iz nutrine i odbacim je, prepričanu, izgužvanu, šutnutu. Trebale su mi decenije da shvatim Boru, rekoh to skoro razrednoj, na n-toj proslavi godišnjice mature, šta mi pričaš o Bori u šesnaestoj, kad po definiciji  – nikako ne mogu da ga razumem.

„I Bog pogreši. Kad mi uze snagu, što mi ne uze i želju!?“

Pitaš se, da li žalim?

Svakako! Što mladost ne potraja još malko? Što mi ostade želja, u mlados neispunjena i bez šanse da bude ispunjena ikad, kad  tg ne beše? Što mi ju uze nemanje, što život poarči u trčanje, u čekanje, odlaganje…

Što, Boru bar, ne poslušah, ne čuh,  kad je trebalo i kad je vredelo, a ne podstaros, kad sve znam i sve imam, samo onoj što projde i što’e moglo bude, nikad, nikad, nikad… više neću si imam?

Pa, kad imam kome, kad ima ko da sasluša, da razume, ali da stvarno razume, oseti i shvati poruku, poentu, ja kažem i ko da najveće blago to  delim, ponavljam  – vataj, drži, otimaj, arči, troši život da te posle ne pita staros, ni gde si bio, ni šta si radio, ni šta nisi,šta si poželeo i nedosanjao. Da te nedosanjano ne zaboli onda kad mu više leka nema, da te nepoarčeno a istrošeno, vreme, življenje, ne davi kad se jutrom probudiš s grčem u udahu i gukom u stomaku, koja preti da se raspukne u tebi, dok se kaješ…

A ja, naposletku, koje više mogu? Da se držim za ovoj, preostalo, da ga ne popuštam sve dokle mogu i dok me ruke i noge ne izdadu.

Ono, teško bi se, za ovoj što preteče,  još koji  otimal, al berem znam da mi je toj što je ostanulo,  ne sme’e ispari ko da neje ni bilo. I ko da ni ja nesam bil, tuj, u moj život, da ga nesam ni živel.

Žalosna sudbina mog prijatelja i druga

– Pitaš se, sigurna sam, otkud sad ja, odjednom i sama. I pošto ne želim da postavljam zagonetke, objasniću ti, odmah. Jer mi je stalo do toga da znaš i moju stranu priče. Jer znam da njegovu već dugo znaš. I da zbog nje na mene gledaš ne svojim, već očima punim njegovih pogleda i gledanja. Jer ste ti i on ono što ti i ja nikada nećemo biti. I jer mi smeta, priznajem, od prvog dana mi bode oči, to vaše saučesništvo u sporazumevanju, koje se ogleda i u samom ćutanju. U pogledu. U načinu na koji se smejete kada komentarišete tek vidjenu scenu iz filma, pesmu koju svi zajedno slušamo, sasvim običan vic.

Ja nisam od onih koji se žale. I seju svoju tugu, nemoć ili tek samu priču, kako gde stignu i kome god, tek da  kažu. Ovakva, kakva jesam, ja samo znam da iza mene plešu repovi raznih priča koje mi stavljaju na dušu. Zbog koji sam postala Ona zbog koje je On postao nesrećan. A ne znaš, sigurna sam da ne znaš, kako od prvog našeg zajedničkog dana u duši nosim bol koja ne prestaje. Tugu žene koja je druga, ponekad možda i treća… kojoj se vraća iz tudje postelje kad počinje da sviće i od koje odlazi kad bi trebalo da je najlepše. Koja je, da deci bude majka, kući domaćica i čuvarkuća, a svetu – za primer.

Moje je trpljenje bilo bez granica dok sam očekivala da stane. Da ga bar zadrže deca, ako ne mogu ja, obziri ili kuća koja mu nikada nije postala dom.Priznaj, da sve to nisi znala? Za tebe je on samo Najdraži  drug čiju ženu podnosiš jer je njegova i koju bi obrisala danom njenog odlaska iz njegovog života. Ko nužno zlo koje opstajava izmedju vaših  neprekidivih veza čvršćih i od najveće ljubavi.

I eto, samo hoću da znaš, samo i mene da čuješ. Ako ti je drug, prijatelj, skoro brat, zašto ti nikada nije priznao istinu koja je od mene napravila ovakvu nezadovoljnu kučku, koja mu u kući pravi pakao od života? Zašto ti nikada nije pomenuo jednu i drugu….il neku sledeću? Zašto njegovi službeni putevi počinju vikendom i zašto su najčešći i najduži kada dodjemo s letovanja? Zašto njegova sekretarica od mene krije gde se nalazi, kad iznenada banem? Evo, i sad je negde, sa nekom, i ne pitajući se kako je meni dok ga čekam da se deca vrate iz grada, da imam bar sa kim da progovorim.

Izvini ako sam te malo uznemirila. Namera mi nije bila da ti kažem, nego da pitam dal znaš, al eto… Žurim, prijateljica me cima, rekla sam joj da me pokupi kad krene, treba joj pomoć u kupovini.

Dok sam je pratila, naišao je džip zatamnjenih stakala, kakva obično voze muškarci lako došli do para, kakve je, pričalo se, uvek birala. Zaustavio se dve kuće dalje, a ja sam u polumraku tog zimskog dana videla samo sjaj dugmeta na beloj manžetni muške košulje, koja je izvirila dok je njegova ruka otvarala vrata…

Nisam još ni šoljice oprala, a zazvonio je telefon – Imaš li nešto u planu ili ćeš da mi kuvaš kafu. Deca se razidjoše, a ova moja ode negde naprlitana, uz priču da pomaže nekoj- negde -nešto i da će se zadržati. Pa ko velim, da se ispričamo ko ljudi, od nje sam ionako davno digao ruke…