Nostalgija

  Prelomi pogaču na dva dela i pokušaj da je  sastaviš. Zalud. Opet ćeš imati dva dela i nikada više neće biti jedno. Nikada celo.

     Polomi čašu i pokušaj da joj vratiš prvobitni oblik. Zalud. Uvek će biti samo skup prilepljenih komadića o koje možeš da se posečeš, a opet,  ne drže vodu.

    Polomi nečije srce i pokušaj da ga opraviš… povratkom, poljupcem, zagrljajem, dodirom. Zalud. Ostaće, zanavek, napuklo. Čak i kada prihvati… povratak, poljubac, zagrljaj, dodir. Čak i kad ti usne poručuju da ti se ranjeno srce smeši.

 

     Život, ko minut dug, može da se odsanja, otpeva, odraduje… Kada se otplače, otpati, otuguje, traje i čitav vek.

     Čovek, od krvi i mesa, od suza i znoja, od straha, čežnje i nade, od ljubavi i mržnje, voljenja i nevoljenja sazdan, ne može  to  da bira. Il možda  može, al’ ne zna?

     Ako su ga vile pomilovale na rodjenju, ako je zadojen radošću i ako mu je sa očiju odmah skinuta mrena sivila, koja svaki korak čini teškim i svaki pogled mutnim i tužnim, za njega ima nade. Ako ne, izgubljen je, unapred, za sve radosti koje se gledaju samo kroz prizmu ružičastih  pogleda nepomućenih tugom spoznaje realnosti, koja može još i jače da zaboli.

 

     Mora li dete da se zadoji osmehom pre nego majčinim mlekom, pa da od njega, sutra, nastane nasmejan čovek? Ili se osmeh uči kroz priču života koja ne mora uvek da bude gorka?

    I čime su, to, zadojeni večito tužni, kad nikada ne stignu da nauče tajnu osmeha izniklog na temelju svake tuge od kojih nijedna ne sme večno da traje?

 

     

     Kada se okreneš, negde na pola puta, pa baciš pogled iza sebe, šta vidiš? Beskrajnu pustinju kojom vetar raznosi trnje doneto iz neke daleke fatamorgane , koja je trebalo da se nazove životom?Opasnu liticu koja ti reže stopala i malaksava dušu? Nepregledno prostranstvo plavetnila kroz koje struji pesma? Sve boje duge koja peva nad tvojom glavom i daje ti šansu za novu želju?

Novu želju…

Novu želju…

Čistu kao rosa na cvetu tek raspuklom.

 

 

    Wikipedija

Nostalgija (iz starogrčkog νόστος, nóstos (= povratak, prošlost) i άλγος, álgos (= bol) označava tugu ili čežnju za nečim što više ne postoji.

 

Advertisements

9 thoughts on “Nostalgija

  1. Draga Negoslava, ovo je lijepo, poetično rečeno, ono o vilama – divno, baš tako. A moj prozni um na to kaže: sve je to stvar izmjene tvari u mozgu, netko se rodi s kemikalijom sreće, a netko ne. To je sigurno neka rijetka i dragocjena supstanca, pa je malo ljudi dobije. Možda je ta supstanca baš vila, eterična i nevidljiva.
    „vetar raznosi trnje doneto iz neke daleke fatamorgane, koja je trebalo da se nazove životom“ – slika za pamćenje

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s