Žamor, žagor, vriska, buka, galama, cika.

Zujanje u ušima od reči. Koje se preklapaju, izdvajaju, nagoveštavaju. Dragaju i more. Teku.Ističu. Sve dok nekih, koje… peku grlo (BM, znate već).

A onda, reč utihne.

Prestaju vriska i cika . I razgovor  prolaznika. I muzika , koja je do maločas treštala iz sobe nekog, dovoljno mladog, nevinog i u stvarnost neupućenog da, boli ga uvo za sve.

A kad utihne reč, kad poslednji žamor ostane iza zatvorenih prozora, teškim zavesama namerno pokrivenim, ostaje misao. Samo. Sama.

Da mori. Pita i preispituje. Podseća. Čačka. Uznemirava. I ne da ni san, ni mir. Steže. Peče, najjače. Ko neizgovorena reč koja steže grlo.

Žal. Za propuštenim, Neučinjenim. Nedoživljenim. Nedosanjanim.

Što si bio dobar. I što nisi bio dobar.

Što si poslušao. I što nisi.

Što nisi shvatio kad su ti govorili. Što si pogrešno shvatio. Što nisi hteo da shvatiš.

Što si video i čuo. Što nisi ni čuo ni video.

Što si se džabe sekirao. Što nisi brinuo kad je trebalo.

Što si davao. Što nisi tražio. Što si čekao.

Što nisi znao. I što si znao. Ponekad previše. Češće premalo.

Što si se smejao kad je trebalo da plačeš. Što si krio suzu i bol i tugu. I što si plakao pred svima.

Što si radio.Šta si radio.

Što nisi radio.Šta je trebalo.

Misli su jedna velika tajna, široka, nepregledna. Mogu da te odvedu u mir, spokoj. Nirvanu. Pa ti je do neba ravno. Sve.

Al, i da uznemire. Da damarom tvoga bila izazovu nemir. Koji guši. Steže. Tutnji u tišini. Reže.

A ti, ko da su nečije, tudje, i ko da sa strane stojiš i gledaš, ko ruku vezanih da si i da se ne pitaš ništa. Niti ih stišavaš, niti podstičeš, nit se sa njima boriš.

I dokle ćeš  nemo da stojiš?

Advertisements