Pokušaj da mi pokažeš dugu, koju sam previdela, pre nego što nestane iza sunca koje se gubi nad mojom glavom. Kaži mi da priča o želji tada zamišljenoj, nije laž. I da će se ostvariti, ta želja, ako dovoljno dugo verujem u to da hoće. Ako pozitivna energija mojih misli i htenja i činjenja bude dovoljna jaka da sve snopove i konce i niti spoji u pravo predivo, čija je svaka petlja jedno zrnašce moje nade utkano u pletivo ostvarenja tih sanja.

 

Učini da mi osmeh nikada  ne iščezne sa lica. Da nikada ne prestanem da verujem i da se nadam. I da tražim  jednačinu skockanih dogadjaja za konkretizaciju, ne samo vizuelizaciju onoga što, da bi bilo pravo i jako i sjajno, jednostavno mora da se bar jedno vreme čeka. Da se u mislima, najpre, pre nego u stvarnosti, doživi. Da se odsanja. Odželi.Otpati. Otplače. Pa odraduje. I obraduje, na kraju.

 

Reči su tako krhke, i mogu se slomiti, o laži kojima ih  ponekad podupiremo, svesni nedostatka argumenata za ono što bismo da  umesto nas tvrde. Zato, umesto reči, koristi druge alatke, čija ubedjivačka snaga biva višestruko jača. Osmeh, naprimer. Il zdrav, čvrst stisak ruke. Nepomućen pogled, ni setom, ni tugom, ni strahom. Iskrenu suzu, na obrazu ili u zenici. I pogled.Čvrst i nepokolebljiv.

 

Prekopaj  na nekoj dalekoj pustoj poljani parče zemlje. U njega stavi kamen, od stene raspukle u padu, pa ga učvrsti smesom od cementa i gašenog kreča. Ne zaboravi da pored staviš i flašu od stakla, s porukom koju niko nikada neće naći. Sve dok ne polupa stenu i cement i flašu.

 

A kada se to desi, neka taj koji se drznuo da ruši moje snove, pročita samo jedno – život je satkan od sanja i samo ti možeš od njih da napraviš stvarnost.

Advertisements