Ne pominji mi suze, ovih dana, ako ne želiš da potekne bujica , isuviše velika za miran tok svakodnevice koji ponekad nema mesta ni brazde kojom bi suza potekla.

Mogu, ovih dana, da zaplačem na dugme.

Zato što pada kiša i zato što je stala.

Što sunca nema u podne i što je duga nestala prerano da prodjem ispod nje. Da uhvatim radost, što sam zakasnila i što me nešto neće. Ne da mi se… što izmiče.

Ponekad nema ni senke tuge na obrazima, pa opet,baš kako to i ovih dana biva, suza mi se sklupčala ispod zenica i samo traži okidač, bilo koji. Opravdanje da krene. Da istekne, količina potrebna da vrati prividni spokoj ispod kapaka. Sjaj u zenice.Nagoveštaj osmeha na usnama.

Ponekad, baš, suza postane spas. Zamena za krik koji bi polomio stakla jačinom svoga muka.

Ponekad je lek. Šaka opijata od kojih otupiš i ne znaš šta ti je i gde si … i kome bi ispričao taj osećaj teskobe , pa da nestane iz tebe i razbije se u paramparčad. Od kojih, potom, zasvetlucaju kristali radosti, kroz čije se zrake prelama svetlost skopčana s nadom.

 

Nije potreban poseban razlog, da suza nabuja u oku i postane reka kojoj je potrebno dugo vreme dok stane.Kao ni poseban povod, pa da presuši. Nestane. Vrlinom ponornice začudi.

I pojavi se, opet, kad joj se najmanje nadaš. Kad najbolje zaleči…

Advertisements