Nostalgija

  Prelomi pogaču na dva dela i pokušaj da je  sastaviš. Zalud. Opet ćeš imati dva dela i nikada više neće biti jedno. Nikada celo.

     Polomi čašu i pokušaj da joj vratiš prvobitni oblik. Zalud. Uvek će biti samo skup prilepljenih komadića o koje možeš da se posečeš, a opet,  ne drže vodu.

    Polomi nečije srce i pokušaj da ga opraviš… povratkom, poljupcem, zagrljajem, dodirom. Zalud. Ostaće, zanavek, napuklo. Čak i kada prihvati… povratak, poljubac, zagrljaj, dodir. Čak i kad ti usne poručuju da ti se ranjeno srce smeši.

 

     Život, ko minut dug, može da se odsanja, otpeva, odraduje… Kada se otplače, otpati, otuguje, traje i čitav vek.

     Čovek, od krvi i mesa, od suza i znoja, od straha, čežnje i nade, od ljubavi i mržnje, voljenja i nevoljenja sazdan, ne može  to  da bira. Il možda  može, al’ ne zna?

     Ako su ga vile pomilovale na rodjenju, ako je zadojen radošću i ako mu je sa očiju odmah skinuta mrena sivila, koja svaki korak čini teškim i svaki pogled mutnim i tužnim, za njega ima nade. Ako ne, izgubljen je, unapred, za sve radosti koje se gledaju samo kroz prizmu ružičastih  pogleda nepomućenih tugom spoznaje realnosti, koja može još i jače da zaboli.

 

     Mora li dete da se zadoji osmehom pre nego majčinim mlekom, pa da od njega, sutra, nastane nasmejan čovek? Ili se osmeh uči kroz priču života koja ne mora uvek da bude gorka?

    I čime su, to, zadojeni večito tužni, kad nikada ne stignu da nauče tajnu osmeha izniklog na temelju svake tuge od kojih nijedna ne sme večno da traje?

 

     

     Kada se okreneš, negde na pola puta, pa baciš pogled iza sebe, šta vidiš? Beskrajnu pustinju kojom vetar raznosi trnje doneto iz neke daleke fatamorgane , koja je trebalo da se nazove životom?Opasnu liticu koja ti reže stopala i malaksava dušu? Nepregledno prostranstvo plavetnila kroz koje struji pesma? Sve boje duge koja peva nad tvojom glavom i daje ti šansu za novu želju?

Novu želju…

Novu želju…

Čistu kao rosa na cvetu tek raspuklom.

 

 

    Wikipedija

Nostalgija (iz starogrčkog νόστος, nóstos (= povratak, prošlost) i άλγος, álgos (= bol) označava tugu ili čežnju za nečim što više ne postoji.

 

Kad utihne reč i samo ti misli kroje…

Žamor, žagor, vriska, buka, galama, cika.

Zujanje u ušima od reči. Koje se preklapaju, izdvajaju, nagoveštavaju. Dragaju i more. Teku.Ističu. Sve dok nekih, koje… peku grlo (BM, znate već).

A onda, reč utihne.

Prestaju vriska i cika . I razgovor  prolaznika. I muzika , koja je do maločas treštala iz sobe nekog, dovoljno mladog, nevinog i u stvarnost neupućenog da, boli ga uvo za sve.

A kad utihne reč, kad poslednji žamor ostane iza zatvorenih prozora, teškim zavesama namerno pokrivenim, ostaje misao. Samo. Sama.

Da mori. Pita i preispituje. Podseća. Čačka. Uznemirava. I ne da ni san, ni mir. Steže. Peče, najjače. Ko neizgovorena reč koja steže grlo.

Žal. Za propuštenim, Neučinjenim. Nedoživljenim. Nedosanjanim.

Što si bio dobar. I što nisi bio dobar.

Što si poslušao. I što nisi.

Što nisi shvatio kad su ti govorili. Što si pogrešno shvatio. Što nisi hteo da shvatiš.

Što si video i čuo. Što nisi ni čuo ni video.

Što si se džabe sekirao. Što nisi brinuo kad je trebalo.

Što si davao. Što nisi tražio. Što si čekao.

Što nisi znao. I što si znao. Ponekad previše. Češće premalo.

Što si se smejao kad je trebalo da plačeš. Što si krio suzu i bol i tugu. I što si plakao pred svima.

Što si radio.Šta si radio.

Što nisi radio.Šta je trebalo.

Misli su jedna velika tajna, široka, nepregledna. Mogu da te odvedu u mir, spokoj. Nirvanu. Pa ti je do neba ravno. Sve.

Al, i da uznemire. Da damarom tvoga bila izazovu nemir. Koji guši. Steže. Tutnji u tišini. Reže.

A ti, ko da su nečije, tudje, i ko da sa strane stojiš i gledaš, ko ruku vezanih da si i da se ne pitaš ništa. Niti ih stišavaš, niti podstičeš, nit se sa njima boriš.

I dokle ćeš  nemo da stojiš?

Život je satkan od sanja i samo ti možeš od njih da napraviš stvarnost

Pokušaj da mi pokažeš dugu, koju sam previdela, pre nego što nestane iza sunca koje se gubi nad mojom glavom. Kaži mi da priča o želji tada zamišljenoj, nije laž. I da će se ostvariti, ta želja, ako dovoljno dugo verujem u to da hoće. Ako pozitivna energija mojih misli i htenja i činjenja bude dovoljna jaka da sve snopove i konce i niti spoji u pravo predivo, čija je svaka petlja jedno zrnašce moje nade utkano u pletivo ostvarenja tih sanja.

 

Učini da mi osmeh nikada  ne iščezne sa lica. Da nikada ne prestanem da verujem i da se nadam. I da tražim  jednačinu skockanih dogadjaja za konkretizaciju, ne samo vizuelizaciju onoga što, da bi bilo pravo i jako i sjajno, jednostavno mora da se bar jedno vreme čeka. Da se u mislima, najpre, pre nego u stvarnosti, doživi. Da se odsanja. Odželi.Otpati. Otplače. Pa odraduje. I obraduje, na kraju.

 

Reči su tako krhke, i mogu se slomiti, o laži kojima ih  ponekad podupiremo, svesni nedostatka argumenata za ono što bismo da  umesto nas tvrde. Zato, umesto reči, koristi druge alatke, čija ubedjivačka snaga biva višestruko jača. Osmeh, naprimer. Il zdrav, čvrst stisak ruke. Nepomućen pogled, ni setom, ni tugom, ni strahom. Iskrenu suzu, na obrazu ili u zenici. I pogled.Čvrst i nepokolebljiv.

 

Prekopaj  na nekoj dalekoj pustoj poljani parče zemlje. U njega stavi kamen, od stene raspukle u padu, pa ga učvrsti smesom od cementa i gašenog kreča. Ne zaboravi da pored staviš i flašu od stakla, s porukom koju niko nikada neće naći. Sve dok ne polupa stenu i cement i flašu.

 

A kada se to desi, neka taj koji se drznuo da ruši moje snove, pročita samo jedno – život je satkan od sanja i samo ti možeš od njih da napraviš stvarnost.

Naselje Stepa Stepanović, Voždovac, ZP prestonica, iz mog ugla

Nadaleko čuveno Naselje Stepa Stepanović, što zbog grandioznih dimenzija graditeljskog poduhvata, što zbog sličnosti sa zidanjem Skadra na Bojani, što zbog mnogih izneverenih obećanja kada su sami stanovi i  njegova infrastruktura u pitanju i zbog još mnogo štošta i mnogo čega ,  dobija obrise onoga na šta će ličiti kada bude završeno i kada se  realizuju bar neka, od silnih obećanja davanih potencijalnim kupcima i medijima, pre početka gradnje.

Ako je neka vajda od ovog naselja, nastalog na prostoru nekadašnje Kasarne 4. juli, to je

– kao prvo, što je postalo ili će uskoro postati dom hiljadama porodica ( kažu, 4.500) koje su bile bez ili s premalim krovom nad glavom,

– kao drugo, ali po stepenu važnosti deli prvo mesto s prvim razlogom, što je njegovom izgradnjom oborena cena stanogradnje u čitavom Beogradu, a kažu i šire, mada je svima jasno da je cena kvadratnog metra stana u ovoj zemlji i dalje nerealno visoka i da se izjednačava, ako već i ne premašuje, cenu kvadrata u najužim centrima  svetskih metropola,

– kao treće, što će doprineti daljem širenju obima uslužnih delatnosti, počevši od trgovine i kaferajsko-kafanskih, zubarskih i kozmetičkih  usluga, preko ostalih, koje stanovnici naselja jedva čekaju – a pojavio se i jedan prodavac lubenica na ulazu u naselje iz pravca Kružnog puta,

– kao četvrto, što će time omogućiti zapošljavanje velikog broja ljudi, od trgovaca i pružalaca tih očekivanih usluga, preko raznih majstora već angažovanih na sredjivanju stanova, od molera i zidara koji uveliko ruše pregradne zidove i grade nove sobe, šankove i ostalo, do onih koji izradjuju nameštaj u domaćim uslovima i  elektičara, vodoinstalatera i inih čistačica…

Prošetah, pre par dana, naseljem, u nameri da i sebi i zainteresovanim čitaocima bloga dočaram njegov trenutni izgled, koji će koliko sutra biti promenjen postavljanjem nove klupe, useljenjem nove zgrade, sadjenjem novog drveća, otvaranjem novog lokala – za sada prednjače apoteke i dragstori. Znaju, valjda, ljudi, koliko su stresova preživeli tek useljeni, pa da im se nadju, za početak – lekovi i leba.

Dakle, ovo je samo par površnih pogleda na naselje, koje će koliko sutra zameniti lepše slike, paralelno sa završetkom pojedinih zgrada i uredjenjem parkova i ostale okoline

 

119120126129131132 133137 141146 140147 150 160 170 212 214 220

Ovaj poslednji lokal na slici, u kojem se prodaje takozvana zdrava hrana, ma šta značio taj pojam, nalazi se u mojoj zgradi. Upečatljiv je po tome što se u njemu prodaje najskuplji jogurt na svetu – pola litra staje 130 dinara, ali za utehu, em što nam je bus stanica tik ispod zgrade, em što imamo ubedljivo najlepši pogled – s jedne strane beskrajno zelenilo, iz našeg pravca desno od Naselja braća Jerković, a levo prelep pogled na Hram svetog Save i okolinu. Ne zna se da li je lepši pogled preko dana ili kad padne mrak i popale se svetla, dok sunce polako zalazi i ostavlja nebo u predivnim bojama.

Samo mi pomeni suzu… i mogu kilometrima da plačem

Ne pominji mi suze, ovih dana, ako ne želiš da potekne bujica , isuviše velika za miran tok svakodnevice koji ponekad nema mesta ni brazde kojom bi suza potekla.

Mogu, ovih dana, da zaplačem na dugme.

Zato što pada kiša i zato što je stala.

Što sunca nema u podne i što je duga nestala prerano da prodjem ispod nje. Da uhvatim radost, što sam zakasnila i što me nešto neće. Ne da mi se… što izmiče.

Ponekad nema ni senke tuge na obrazima, pa opet,baš kako to i ovih dana biva, suza mi se sklupčala ispod zenica i samo traži okidač, bilo koji. Opravdanje da krene. Da istekne, količina potrebna da vrati prividni spokoj ispod kapaka. Sjaj u zenice.Nagoveštaj osmeha na usnama.

Ponekad, baš, suza postane spas. Zamena za krik koji bi polomio stakla jačinom svoga muka.

Ponekad je lek. Šaka opijata od kojih otupiš i ne znaš šta ti je i gde si … i kome bi ispričao taj osećaj teskobe , pa da nestane iz tebe i razbije se u paramparčad. Od kojih, potom, zasvetlucaju kristali radosti, kroz čije se zrake prelama svetlost skopčana s nadom.

 

Nije potreban poseban razlog, da suza nabuja u oku i postane reka kojoj je potrebno dugo vreme dok stane.Kao ni poseban povod, pa da presuši. Nestane. Vrlinom ponornice začudi.

I pojavi se, opet, kad joj se najmanje nadaš. Kad najbolje zaleči…