Ne znam šta mi je danas. Ono, znam da sam se probudila jutros, časna reč, bilo je jutro, a ne zora i ne podne, čak sam i neke kafe ispijala, onako, više na eks nego da sam ono, gustirala kako je red i samo na nepce, kolko da se oseti, al … tako vam je to, sa ovnovima, valjda. Kod njih sve brzo. Brzo jedu, brzo piju, brzo rade, brzo misle, brzo se ljute i još brže odljute. Brzo zavole nekoga ili nešto, jes da im treba mnogo vremena da se odvole, al kad im se to desi, onda nema više … tad je, ili jesi, ili nisi.

Evo, na primer, ja… mnogo sam volela gumene bombone. Pa i kad pročitah da su najštetnije od svih slatkiša, opet sam sebi dozvoljavala taj greh, ma, jednom se živi. Al kad napisaše da se prave od izmeta tamonekih tajlandskih, čijih već, insekata, e , od onda t0 više na moja usta ne ulazi. Sad sakupljam, ponovo, recepise za domaći sladoled – kažu, ovaj iz prodavnica se pravi od mleka pokvarenog, pa vraćenog fabrikama.

Mnogo zaguljen, bre, ovaj naš pravopis. Taman misliš, nešto znaš, jer si učio kod učiteljice, kad ono – promenili ga. Pa sad, svako malo utrčavam da izguglujem,  sve mi se pobrkalo u glav-u, dal beše sastavljeno ili odvojeno il je bolje da promenim reč, da se ne obrukam, a ono se desi da baš za tu reč druga neka ne paše i rečenica dobije sasvim novi smisao i… počeću da psujem, časna reč. Kažu, nije teško, kad kreneš da redjaš, nema se zaustaviš do Male Krsne.

U stvari, moj je najveći problem u tome što imam previše vremena, a kojim tačno ne znam šta ću, pa ga dangubim. I, mesto da mi je Bog dao neki zanat u ruke, pa d’umem da popravljam, bilo šta, ne biram, al stvarno, pa da me sam taj Bog vidi, on mi  bacio u ruke račun. A s račun, mož da se slikaš.  Ako već nisi imao sreće da se zaposliš u banci ili da ti je tata od onih lopova, al maherajskih, pa da ga ne uvate ni dok krade, niti posle. Kad ode u zasluženu penziju. A ti samo sediš i služiš se s račun – da sračunaš kolko stiglo na konto.

A ovo drugo što mi dao Bog, ne žalim se, kažu da, kad te negde kazni, on ti na drugoj strani nadoknadi, pa tako, bar imam zanimaciju s pisanijem. Em se ja dobro zabavljam dok pišem i hvatam ideje u letu, dok kuvam, šetam, pričam, čitam, em, kažu neki, i oni se zabave dok to, što napišem, čitaju. Lepo mi kad im verujem, na njima grej ako ulepšavaju stvarnost.

U stvari, sve vreme redjam neke, nadolazeće misli kratkog trajanja, ne želeći da priznam kako imam problem sa- muzama. Prsti me svrbe, dok ne natrukujem bar tri šlajfne, ja nisam ja, to mi dodje ko neki redovni opijat, ko moja doza nečega, na vr’ mi jezika, al ne mogu da se setim kako se zove. Glava mi puna misli, reči i rečenica, čitavih slika koje čekaju da se pretoče u opise, slikovita kazivanja, al mi zaribalo nešto u vidu vezivnog tkiva, ko onaj malter od cementa i vode i ne znam, kreča, valjda, pa se sve te čestice nečega što valja sklopiti u tekst razletele… pa prave pakos, ne bi li me malkice namučile.

Pa tako, otvaram konkurs za inspiraciju.

Poželjno je da bude sastavljena od par razgovetnih reči, po mogućstvu nežnih,  s naglaskom na nacionalni folklor i obojeno najdivnijim bojama proleća na izmaku.

Obećavam, držaču se obema hemisferama mozga za nju, sve dok je ne prenesem na sledeće prazno, drečeće belo polje, koje otvorim na Wordpresu.

Advertisements