Strah najoštrije reže.

Dušu ispunjava nemirom, noć nesanicom, jutrom se umnožava. Danju raste.

Ne pita te da li možeš. Koliko možeš. Imaš li pleća za toliki teret. Dušu, dovoljno duboku da u nju zaroni i ne ostavi traga.

Iza straha dolazi strepnja. Drhtaj pod naletom olakšanja što je teret spao s ledja. Što nije sve tako crno. Što može da bude  bolje.Što ništa ne guši. Što samo malkice davi. Kolko da se zagrcneš,  zakašlješ, da čuješ sebe.

Strepnju zamenjuje nada. Da je to bolje izvesno i da može da se umnožava. Širi. Traje.

Za  nadom stiže, nečujnim korakom, ali tako čvrstim da odjekuje u bubnim opnama ko topot, seta. Koja se ničim ne da odagnati. Što je sve to moralo da se doživi. I strah i nemir i nesanica i strepnja. I bol koja reže i teret na duši. I tuga. Suza u oku. Osmeh, zaustavljen na pola. Olakšanje protkano brigom.

Dok se smenjuju, na pokretnoj traci tvog bitisanja, negde tu, pored, uz samu ivicu tvojih briga i strahova i nadanja, protiče život. Tvoj.

A ko da je tudj.

Advertisements