. . . Čumo odma, čim se porodilo, da je  devojče. Ono, ne’se mnogo ni čekalo da im jave, dete mlado, neje ni petnaestu još uvatilo, a od majanje od jednoga do drugoga neje ni imalo vreme da se  uali kako sadašnje snajke, koje odma legnu u krevet i ne ustanjuju dok se ne porode na carski rez. Nesmo ga videli kad dojdoše, tike rekoše, provezli’i kroz selo. Brat voj se još ne trezni. I neće, vikaju, dok ne potroši nekve pedeset iljade, što se dava na svaku porodilju, za dete, i da si ima oko njega.

Pa se sag nagadja čijo’ e. Vikaju, ako je belo, Tomino je, a ako vika muuuu, ono je na Tiku. Toma si je bel od kako si je, a i sva deca su mu belužnjava. A Tika numeje  nikome da rekne ni dobar dan, ni pomozi Bog, pa su ga nazvali muuuu… kako kad krava muče kad proodi krej čoveka.

A mori, Varadinke, što si pa ti vrzala tuj ruku? Ma kako se utepa, ono, godinke si imaš, mož se svaki utepa, al, vikam si nešto, bar ti se nesi utepala od rabotu, kako mi što mora se mučimo za svaku paru.

Mi imamo zor, sas telefon. Došal ni račun da platimo pedeset i nešto iljade, kako u bunar da’i zbiramo. Pa ide, Misa, te oprai nekvo, ne znam baš kakvo, eli neće da me sekira, neznam baš, al sag ni doodi pomalko za plaćuvanje. A i kakvo ga pa arčimo, kad si ni ćerka vika od rabotu, da ne plaća mlogo, a od dom samo po potrebu. Kad voj nešto pritrebe, da voj pratimo po nekuga.

Eve, idem u zadrugu, svećice mi nestale, a onija Todor Savikin umrel, pa didemo svećicu da mu zapalimo, sarana jutre. Ne dade mu se, na čoveka, da proživi neku godinku, znaš kako se vika, a penzija u avliju, a pop na kapiju.

Ono, i mi odmno procavtemo, zreli smo već za tam. Nece ni mi zabavimo, vikaju sve ni’e toj zapisano još kad smo na ovaj svet iskočili. Pa, toj ni’e. Tam nikoj preko red neje otišal, pa se ni ja neću guram. Kad mi je reknuto,tag će mi i bude. Ajd u zdravlje, od priču vajda nema.

Advertisements