Od onih komada srče u koje je sebe noćas pretvorila, sklopila je jutros, rano, svoje lice i duh i telo. Onakve, kakvi danas moraju da budu. Naizgled, granitni. Iz jednog komada. Nelomljivi.

Opet će danas morati da se  smeši, da  deli niotkud pristiglu energiju, da zrači radošću zbog novog dana, u koji je uplovila i ne presecajući snom, prethodni.

 

Iluzija, da je sve u redu.

Još jedna u nizu njenih prevara . Sebe same, ljudi oko nje. Života.

Obmana sopstvenih čula. Da duhu udahne snagu. Da se ne preda.

 

Ima li reči u koje mogu da se istoče strepnja, zebnja, sva ona pitanja koja muče i more, pa da se puste niz reku koja će ih rastočiti u svoje bezbojne kapi i raspršiti na prvom vodopadu koji naidje?

Ima li zvezde na koju se mogu poslati misli od kojih hvata jeza, pa da ih u svom svemiru razbije na čestice koje nikog ne bole?

Ima li tog klatna na kojem zaljuljaš bol, a ono dalje prosledi samo sreću i radost?

 

Ima li kraja beskrajnom nizu ovoga što se zove nespokoj, pitala se dok je, suza vezanih u čvor, krenula da još jednom danu udahne lepotu, njoj uskraćenu.

 

 

Advertisements