U nedostatku inspiracije i u višku vremena, prolećnog… a i inače

Ne znam šta mi je danas. Ono, znam da sam se probudila jutros, časna reč, bilo je jutro, a ne zora i ne podne, čak sam i neke kafe ispijala, onako, više na eks nego da sam ono, gustirala kako je red i samo na nepce, kolko da se oseti, al … tako vam je to, sa ovnovima, valjda. Kod njih sve brzo. Brzo jedu, brzo piju, brzo rade, brzo misle, brzo se ljute i još brže odljute. Brzo zavole nekoga ili nešto, jes da im treba mnogo vremena da se odvole, al kad im se to desi, onda nema više … tad je, ili jesi, ili nisi.

Прочитајте више „U nedostatku inspiracije i u višku vremena, prolećnog… a i inače“

Dali je belo ili vika muuuuu i ostale crtice iz seoske svakidašnjice

. . . Čumo odma, čim se porodilo, da je  devojče. Ono, ne’se mnogo ni čekalo da im jave, dete mlado, neje ni petnaestu još uvatilo, a od majanje od jednoga do drugoga neje ni imalo vreme da se  uali kako sadašnje snajke, koje odma legnu u krevet i ne ustanjuju dok se ne porode na carski rez. Nesmo ga videli kad dojdoše, tike rekoše, provezli’i kroz selo. Brat voj se još ne trezni. I neće, vikaju, dok ne potroši nekve pedeset iljade, što se dava na svaku porodilju, za dete, i da si ima oko njega.

Pa se sag nagadja čijo’ e. Vikaju, ako je belo, Tomino je, a ako vika muuuu, ono je na Tiku. Toma si je bel od kako si je, a i sva deca su mu belužnjava. A Tika numeje  nikome da rekne ni dobar dan, ni pomozi Bog, pa su ga nazvali muuuu… kako kad krava muče kad proodi krej čoveka.

A mori, Varadinke, što si pa ti vrzala tuj ruku? Ma kako se utepa, ono, godinke si imaš, mož se svaki utepa, al, vikam si nešto, bar ti se nesi utepala od rabotu, kako mi što mora se mučimo za svaku paru.

Mi imamo zor, sas telefon. Došal ni račun da platimo pedeset i nešto iljade, kako u bunar da’i zbiramo. Pa ide, Misa, te oprai nekvo, ne znam baš kakvo, eli neće da me sekira, neznam baš, al sag ni doodi pomalko za plaćuvanje. A i kakvo ga pa arčimo, kad si ni ćerka vika od rabotu, da ne plaća mlogo, a od dom samo po potrebu. Kad voj nešto pritrebe, da voj pratimo po nekuga.

Eve, idem u zadrugu, svećice mi nestale, a onija Todor Savikin umrel, pa didemo svećicu da mu zapalimo, sarana jutre. Ne dade mu se, na čoveka, da proživi neku godinku, znaš kako se vika, a penzija u avliju, a pop na kapiju.

Ono, i mi odmno procavtemo, zreli smo već za tam. Nece ni mi zabavimo, vikaju sve ni’e toj zapisano još kad smo na ovaj svet iskočili. Pa, toj ni’e. Tam nikoj preko red neje otišal, pa se ni ja neću guram. Kad mi je reknuto,tag će mi i bude. Ajd u zdravlje, od priču vajda nema.

Na pokretnoj traci bitisanja strah najoštrije reže

Strah najoštrije reže.

Dušu ispunjava nemirom, noć nesanicom, jutrom se umnožava. Danju raste.

Ne pita te da li možeš. Koliko možeš. Imaš li pleća za toliki teret. Dušu, dovoljno duboku da u nju zaroni i ne ostavi traga.

Iza straha dolazi strepnja. Drhtaj pod naletom olakšanja što je teret spao s ledja. Što nije sve tako crno. Što može da bude  bolje.Što ništa ne guši. Što samo malkice davi. Kolko da se zagrcneš,  zakašlješ, da čuješ sebe.

Strepnju zamenjuje nada. Da je to bolje izvesno i da može da se umnožava. Širi. Traje.

Za  nadom stiže, nečujnim korakom, ali tako čvrstim da odjekuje u bubnim opnama ko topot, seta. Koja se ničim ne da odagnati. Što je sve to moralo da se doživi. I strah i nemir i nesanica i strepnja. I bol koja reže i teret na duši. I tuga. Suza u oku. Osmeh, zaustavljen na pola. Olakšanje protkano brigom.

Dok se smenjuju, na pokretnoj traci tvog bitisanja, negde tu, pored, uz samu ivicu tvojih briga i strahova i nadanja, protiče život. Tvoj.

A ko da je tudj.

Čari običnog majskog jutra jedne prohladne subote

Kroz prozor ulazi prohladni majski vazduh, zajedno s jutarnjim žamorom komšiluka koji se budi.

Pošto je ustala pre svih, založila vatru u šupi i pripremila olovo za današnje „pacijente“ s nemirom u stomaku i strahom u duši, oronula komšika koja hoda brže od gazele, šeta od jednog do drugog kraja svog parčeta ulice.

Zagovara je zla baba od prekoputa, u stalnoj spremnosti da bilo čije, „dobrojutro“ pretvori u prinudno ćaskanje nesrećnika kojem samo pristojnost ne dozvoljava da pri prolazu okrene glavu i oćuti.

„Vatiše kolo niške devojke, niške devojke na palilulsku češmu“ – dopire dvoglasje uz harmoniku i gitaru. Mora da se neko od novih komšija udaje ili ženi. Ko da je, ima dobar ukus. Nema turbo, nema folka. Nizamski rastanak, Ko te ima, taj te nema,Svilen konac, starogradski biseri…

Nek im je sa srećom.

Već je stigla da se napije, komšika koja hita da baci smeće u kante pored obližnje zgrade, dok se nisu probudili stanari spremni da opsuju svakog ko se približi  njihovim kantama. Nije bila dovoljno trezna sinoć, pa da, ko svi, to obavi pod velom mraka.

Od kad se nije zaigralo kolo u ulici…

001

…a sad se vije u dvorištu kuće prodate posle svih nesreća koje su zadesile njene ranije vlasnike.

Svadbarske sirene su sve tiše. Veselje se seli u neku kafanu.

Ulica tone u subotnji dremež. Komšijske mačke pretrčavaju ulicu i kriju se u žbunju susedovog dvorišta. Davno je bio mart.

Lišće breze od prekoputa podrhtava pod sve slabijim vetrom, presijavajući se pod stidljivim zracima sunca koje se koleba.

Hoće li uspeti da pobedi sebe i prognoze koje najavljuju vadjenje spakovanih džempera?

 

RAZGLEDNICE IZ MOG DVORIŠTA, DONJEG PRISJANA, A I ZAPLANJA

Pokosismo travu ispred vikendice i u voćnajku, noćnu moru mog oca, koji je navikao da mu je u dvorištu sve pod konac.

Rodno selo, Donji Prisjan, Zadnja pošta Zaplanje, 50 km od Niša.

053

 

 

Прочитајте више „RAZGLEDNICE IZ MOG DVORIŠTA, DONJEG PRISJANA, A I ZAPLANJA“

JA U PENZIJI, ONA MI GATA ZAPOSLENJE

E, da ti ispričam.

Izlazim ti ja iz socijalnog, taman predala zahtev za penziju, hvala Bogu, doživeh i to, ispunjen taj jedan uslov… kad, presrete me Ciganka. Bela, belaaaaaa ko da je sunce nikad vidlo nije,a za ruku drži detence, još belje, a, koža mu ko mleko.

 

Dam’ daš jednu cigaru, kaže, a kad je poslužih onim mojim, znaš one, ma, ja i ne pušim, nego onako, za paradu, tanke, pa ko da mirišu na mentu i na dušu, ona će meni – E svaka ti čas, kaku si mi cigaru dala, duša mi se otvori, sam’ da znaš, e baš ti fala, ima zat’ cigaru nešto dat’  kažem.

 

Slušaj me dobro kad ima nešto dat’  kažem, ne begaj od mene, sve ću ti pogodim. Ima za nekolko dana da dobiješ vest da si dobila poso. Časan ti reč davam, ako ne bude tako kako sam ti rekla,  tu me pljuni. Smej se ti samo, ima me tražiš dam’ častiš kad ti javu da si dobila poso.

I znaš, znaš, samo još da ti kažem ovo, ti imaš nešto da te boli tu i tu i tuna – pa se udara po butini, ledjima i ramenu… ono, da znaš, stvarno negde tu me ponekad nešto i zaboli.

 

I dat’ kažem, imaš nekogggggg, ma stani bre, samo me poslušaj, ništa ti nema bidne, samo kad ti kažem, imaš nekog na slovo A, il je na slovo M, a možda je i na S. E, taj, na to slovo, taj ti pravio madjije, al ja ću ti sve rasturim. Šta se smeješ, stvarno ti kažem, ima me častiš kad vidiš kako sam ti skinula madjije.

 

A nisam ni skupa, kad t’ kažem, ja uzimam samo dvaes evra,  ako ti sve pogodim, ko sto evra das’  mi dala.Ne begaj, evo, neću ti ništa, kad sama nećeš, šta ću ja.

Negooooo, daj na ovo dete neki dinar, valja se, za zdravlje i za napredicu u kuću da ti bidne i za taj poso, što će dobiješ, da ti krene, časna mi moja reč, kad ti ja kažem.

 

Izvadim neki dinar, dam detetu, šta ću, častih kad se otkačih. Ja, za koji dan i zvanično penzionerka.

Propala rabota na baba nevestu

Izedoše me dušmani.

Ne davaju ti, bre, da živiš, vadodušnici, pa toj ti je.

Briga nji što ja sas unika spim u istu sobu, dete još malko pa ce ženi, a sas babu mora da spi.

Lepo mi najdoše čoveka, žena mu umrela, još malko pa da voj turaju pola godinu, on si ima suturen, edna mu ćerka na sprat sas muža i decu, druga si ćerka ima kod muža kude stanjuje, ma, svi si imaju, kvo će im poviše, pa mi lepo čovek obećal, da mi prepiše suturen, na unuka.

Ono, jes, krili smo se, neje baš tejal da se čue, na ženu još ni polovin godinku neje turil, a on dovodi drugu, al sve je bilo utanačeno.

Dotera me ćerka uvečer, namiriše me, turi mi karmin na usta, nekvo malko oko oči, men mi lice od muku ostarelo, nesam ja baš tolko stara, pa si otidem kude njega kad se smrači. Jutrom, iskočim kad mu deca izotidu na rabotu i u škole. Nit me kuj vidi, nit me kuj čue, onej zelene roletne spuštil čim se smrači, jutro nikuj i ne znae kada sam ulegla, ma, nikuj i ne sumlja da sam ja svunoć bila kude njega.

Zaraduvaše se moi, i ćerka malko s dušu da mi dane, brat voj, sin mi, pa nekako ima kude, al ona ametom zakasala sas mene. I unuk mi se zaraduva, dete, em će si ima sobu , da ima kude da mu neki dojde, devojku da si dovede, em će si, kad ovija umre, nasledi stančak, da se njegova dečica jutre ne spoturaju sas babu eli dedu, kako on sas  men.

Al imaš ljudi koji mrze, samo da na drugoga  ne bude dobro, kad je na nji lošo, pa raspričaše, ono malko  trebe pa da se pročuje kude ne trebe.

I takoj, njegova ćerka doznala, pa ga pritisnula, ti li će našu majkovinu da davaš na tudju decu, zatoj li se naša majka mučila, da voj kuću razvukuju nekve tvoje ženetine i njini unučići, ko da ti tvoi unučići nemaš.

I takoj, propade mi rabota.

Neemi za men, ja sam navikla da se stiskam, al mi žal za unuka. Džabe se dete raduva.