Početak natovske agresije zatekao me je u Kini . Šuškalo se o tome još pre nego što sam krenula na put, ali … šuškalo se i godinu dana ranije, kada su neki moji rodjaci koji žive u inostranstvu u panici pobegli pre završetka odmora, kasnije priznavši kako im je sin javio da je situacija vrlo ozbiljna i da smesta napuste zemlju, pa su  samo ponavljali, Bože, nemoj da vas bobarduju, srušiće nam kuću ( kao da je od svih nas kojima su krvlju vezani važnija ta prazna kamena gradjevina u kojoj niko  neće da živi) …dakle , šuškalo se, ali nismo verovali.

Ne veruju mi kada kažem da mi je na 11.000 kilometara daleko , bilo mnogo teže nego kada sam se vratila pod naše nebo zasuto bombama . Išla sam kao zombi pekinskim ulicama na kojima nisam primećivala ništa . Neki su se od bola i straha zatvarali u sobe . I tamo plakali ,tugovali , psovali im majku agresorsku , kleli, nadali se … Ja sam koračala . Mislim da je onaj asfalt i danas ulegnut od čvrstine mojih koraka , kojima kao da sam gazila po dušama zlotvora koji su se nameračili da nas raskomadaju . I po malo pljuvala u pravcu američke ambasade , koja je i inače najčešći simbol svih zala, svim narodima.

Ali nisam plakala .

Čak ni onda kad mi je , na ulasku u hotelsku sobu , prijateljica rekla, izvini, ali mora da ti kažem , sada su mi javili da je bombardovan Niš .

Nisam plakala ni onda kada su nam saopštili da je naš avion zaplenjen i da naša ambasada u Pekingu traži načine za povratak svih  stotinu putnika zarobljenih  u tudjem svetu koji je odjednom i sam postao neprijateljski prema nama .

– Gospodo, vaša zemlja je u ratu i vi  ne možete da birate , uzmite ili ostavite , kažu da su naši dotadašnji prijatelji – domaćini, odbrusili zvaničnicima ove zemlje koji su pregovarali oko načina naše, sada već evakuacije.

Nisam zaplakala ni onda kada sam bukvalno uletela u avion koji kreće , posle vraćanja sa samih  njegovih vrata, jer je uočeno da su čovečuljci na šalterima zaboravili da mi udare pečate o napuštanju zemlje . Ni na moskovskom aerodromu, gde su nas takodje dočekali ne baš toplim pogledima , još smrknutiji na moje  – Ja dumaju što Gorbačov vinavat dlja vsjo . Ni kada su nam opljačkali torbe ostavljene na aerodnromu dok smo noćili u nekom od onih socrealističkih hotela u kojem se na svakog tranzitnog putnika gleda kao na najvećeg svetskog teroristu . Ni na našoj granici , gde su putnici koje je preporučila predstavnica JAT-a u Sofiji, koja nas je dočekala i otpratila , imali poseban tretman . Ni kada sam , pod sivim nebom koje počinje da kiši , krenula pešice od petlje na auto-putu gde sam sišla i gde me greškom nisu čekali  , ka banjskoj petlji , gde su  me  čekali. Ni kada je jedini auto koji je prošao pored mene posle 20 metara pošao u rikverc , jer me vozač prepoznao …

   Ni kada sam doživela prve bombe .Ni kada sam odredjena da ne radim , mimo svih pravila i principa ponašanja u ratnim uslovima jer, zaboga , imam od čega da živim .  Ni kada sam se našla u centru Niša , dok su avioni kružili bacajući bombe iznad najveće niške pijace i  Gradske bolnice. Ni dok su bezbrojne sirene Hitne pomoći zamenjivale huk aviona , a unezverene majke sa decom trčale ulicama, nesposobne da odluče koji zaklon izabrati . Ni dok sam  vikala nije mi ništa, nije mi ništa, videla sam užas ali mi nije ništa , a Novica, muž moje prijateljice, vikao , Smiljo, daj Negi med i vodu, brzo joj daj med i vodu… kada sam došla kod njih umesto kući, jer je jedino autobus do njihovog dela naselja  naišao.

Ni kad smo prvi put , sa svećom i flašom vode sišli u podrum ,iz kojeg smo kroz deset minuta  izašli na svetlost natovskog milosrdnog andjela , ni kad smo prešli most samo 15 minuta pre nego što je bombardovan , ni kad smo pod bombama odlazili u Pirot na parastos  , ni kad kad me je sa rukama punim kolača jurila rodjaka mojih rodjaka sa kojom nikada ni kafu nisam popila , ni kada su ljudi odjednom postali tako ljubazni i fini, a ja sam znala da je to samo zato što nas veže kolektivna muka i bol i bes, i tuga i da će sva ta ljubaznost proći kada natovska gamad prestane da seje bombe po nama, ni kada  su nam izrešetali kolibu i voćnjak pored Vodovoda , ni kada smo bili zamorčići pod grafitnim bombama čije su ostatke čistili granjem , ni kad …

Ni kada su rekli da je bombardovan RTS . U kojem je, i pored svih upozorenja, bilo ljudi . Steglo me je nešto , jače nego ikada do tada , ali nisam zaplakala .

 A onda me je ,nekoliko sati posle , pozvala prijateljica i koleginica Ljiša, iz jedne mračne , samo zidovima okružene sobe svog beogradskog stana, koja je u redovnim prilikama služila kao ostava . Kada sam čula njen jecaj ,sva ona bol i sav bes i tuga i ljutnja i…sve je tada pokuljalo iz mene . I ja sam plakala s jedne strane telefonske žice , a moja Ljiša s druge, i samo smo plakale i plakale … i time rekle sve što smo imale da kažemo i što je trebalo reći tog dana .

 

Bilo je to na današnji dan .

 Za  sećanje na ljude iz RTS-a koje je neko svesno gurnuo u smrt .

 

Advertisements