Kad su nas bombardovali , zaplakala sam samo na ovaj dan

Početak natovske agresije zatekao me je u Kini . Šuškalo se o tome još pre nego što sam krenula na put, ali … šuškalo se i godinu dana ranije, kada su neki moji rodjaci koji žive u inostranstvu u panici pobegli pre završetka odmora, kasnije priznavši kako im je sin javio da je situacija vrlo ozbiljna i da smesta napuste zemlju, pa su  samo ponavljali, Bože, nemoj da vas bobarduju, srušiće nam kuću ( kao da je od svih nas kojima su krvlju vezani važnija ta prazna kamena gradjevina u kojoj niko  neće da živi) …dakle , šuškalo se, ali nismo verovali.

Ne veruju mi kada kažem da mi je na 11.000 kilometara daleko , bilo mnogo teže nego kada sam se vratila pod naše nebo zasuto bombama . Išla sam kao zombi pekinskim ulicama na kojima nisam primećivala ništa . Neki su se od bola i straha zatvarali u sobe . I tamo plakali ,tugovali , psovali im majku agresorsku , kleli, nadali se … Ja sam koračala . Mislim da je onaj asfalt i danas ulegnut od čvrstine mojih koraka , kojima kao da sam gazila po dušama zlotvora koji su se nameračili da nas raskomadaju . I po malo pljuvala u pravcu američke ambasade , koja je i inače najčešći simbol svih zala, svim narodima.

Ali nisam plakala .

Čak ni onda kad mi je , na ulasku u hotelsku sobu , prijateljica rekla, izvini, ali mora da ti kažem , sada su mi javili da je bombardovan Niš .

Nisam plakala ni onda kada su nam saopštili da je naš avion zaplenjen i da naša ambasada u Pekingu traži načine za povratak svih  stotinu putnika zarobljenih  u tudjem svetu koji je odjednom i sam postao neprijateljski prema nama .

– Gospodo, vaša zemlja je u ratu i vi  ne možete da birate , uzmite ili ostavite , kažu da su naši dotadašnji prijatelji – domaćini, odbrusili zvaničnicima ove zemlje koji su pregovarali oko načina naše, sada već evakuacije.

Nisam zaplakala ni onda kada sam bukvalno uletela u avion koji kreće , posle vraćanja sa samih  njegovih vrata, jer je uočeno da su čovečuljci na šalterima zaboravili da mi udare pečate o napuštanju zemlje . Ni na moskovskom aerodromu, gde su nas takodje dočekali ne baš toplim pogledima , još smrknutiji na moje  – Ja dumaju što Gorbačov vinavat dlja vsjo . Ni kada su nam opljačkali torbe ostavljene na aerodnromu dok smo noćili u nekom od onih socrealističkih hotela u kojem se na svakog tranzitnog putnika gleda kao na najvećeg svetskog teroristu . Ni na našoj granici , gde su putnici koje je preporučila predstavnica JAT-a u Sofiji, koja nas je dočekala i otpratila , imali poseban tretman . Ni kada sam , pod sivim nebom koje počinje da kiši , krenula pešice od petlje na auto-putu gde sam sišla i gde me greškom nisu čekali  , ka banjskoj petlji , gde su  me  čekali. Ni kada je jedini auto koji je prošao pored mene posle 20 metara pošao u rikverc , jer me vozač prepoznao …

   Ni kada sam doživela prve bombe .Ni kada sam odredjena da ne radim , mimo svih pravila i principa ponašanja u ratnim uslovima jer, zaboga , imam od čega da živim .  Ni kada sam se našla u centru Niša , dok su avioni kružili bacajući bombe iznad najveće niške pijace i  Gradske bolnice. Ni dok su bezbrojne sirene Hitne pomoći zamenjivale huk aviona , a unezverene majke sa decom trčale ulicama, nesposobne da odluče koji zaklon izabrati . Ni dok sam  vikala nije mi ništa, nije mi ništa, videla sam užas ali mi nije ništa , a Novica, muž moje prijateljice, vikao , Smiljo, daj Negi med i vodu, brzo joj daj med i vodu… kada sam došla kod njih umesto kući, jer je jedino autobus do njihovog dela naselja  naišao.

Ni kad smo prvi put , sa svećom i flašom vode sišli u podrum ,iz kojeg smo kroz deset minuta  izašli na svetlost natovskog milosrdnog andjela , ni kad smo prešli most samo 15 minuta pre nego što je bombardovan , ni kad smo pod bombama odlazili u Pirot na parastos  , ni kad kad me je sa rukama punim kolača jurila rodjaka mojih rodjaka sa kojom nikada ni kafu nisam popila , ni kada su ljudi odjednom postali tako ljubazni i fini, a ja sam znala da je to samo zato što nas veže kolektivna muka i bol i bes, i tuga i da će sva ta ljubaznost proći kada natovska gamad prestane da seje bombe po nama, ni kada  su nam izrešetali kolibu i voćnjak pored Vodovoda , ni kada smo bili zamorčići pod grafitnim bombama čije su ostatke čistili granjem , ni kad …

Ni kada su rekli da je bombardovan RTS . U kojem je, i pored svih upozorenja, bilo ljudi . Steglo me je nešto , jače nego ikada do tada , ali nisam zaplakala .

 A onda me je ,nekoliko sati posle , pozvala prijateljica i koleginica Ljiša, iz jedne mračne , samo zidovima okružene sobe svog beogradskog stana, koja je u redovnim prilikama služila kao ostava . Kada sam čula njen jecaj ,sva ona bol i sav bes i tuga i ljutnja i…sve je tada pokuljalo iz mene . I ja sam plakala s jedne strane telefonske žice , a moja Ljiša s druge, i samo smo plakale i plakale … i time rekle sve što smo imale da kažemo i što je trebalo reći tog dana .

 

Bilo je to na današnji dan .

 Za  sećanje na ljude iz RTS-a koje je neko svesno gurnuo u smrt .

 

Advertisements

14 thoughts on “Kad su nas bombardovali , zaplakala sam samo na ovaj dan

  1. Rada72

    Jedan od najtužnijih dana posle ubistva male Milice. Boli me svako sećanje na tu 1999.godinu, na te dane pakla, užasa..Neka je slava i hvala svim poginulim zaposlenima u RTS-u, i svima koji su poginuli od NATO bombi.

  2. U svakom narodu ima kukolja.
    Žao mi je što si sa svojom porodicom preživljavao sve to i hoću da verujem da je reč o izuzetku . Mojim kolegama drugih nacionalnosti ili vera niko nije uputio ružnu reč dok je trajalo , a par prijatelja smo gledali kao malo vode na dlanu .
    Ne znam . Krizna vremena izvuku ili sve najgore ili sve najbolje iz ljudi .

    1. Nikoga ne osuđujem… žena mi je bila Srpkinja, venčani kum Srbin…. zar sam gledao na to… ili su oni gledali na to…
      Negoslava, budimo ljudi, ali, ne možeš da shvatiš kako to zaboli kada sa nekim sa kim živiš 20 godina odjedanput čuješ tako nešto…

      Bilo, ne ponovilo se… tužan je dan ionako zbog poginulih ljudi pred zgradom televizje.

  3. Niko ne ostavlja komentar… ???
    Bombardovanje je bilo strašno vreme, znali smo da će padati bombe, znali smo i zbog čega… ali svi smo se skvrčili nekako zajedno, pa kom „obojci – kom ovojci“
    Ja sam gledao raskomadana tela u Aberdarevoj, jer odatle mi je kretao autobus za posao, radio sam na aerodromu, gde su po hangarima bili skriveni naši ponosni MIG-ovi i ostala sranja od aviona koja smo imali… nameštao sam vrata koja su razvalila udarni talasi bombi koje su gađale Policijcku Helikoptersku Brigadu… kuvao sam pasulj na plehu pored kuće, jer struje nije bilo, a vesti slušao u kolima. Čekao sam ispred škole gde su se se sakrili naši policajci i delili bonove za benzin… mi napolju na čistini a oni unutra, koliko – tolko zaštićeni…
    Ali, pored svih bombi najteže mi je bilo što mi je prvi kolega rekao da sve koje nisu Srbi treba uza zid i strenjati… što mi je prvi komšija rekao da svoju katoličku kopilad mogu da vodim u „svoju“ Hrvatsku, premda nemam sa tom zemljom ama baš ništa, osim što sam jednom bio tamo na moru kad sam imao 4 godine… zabolelo me je što su mi hrapavi glasovi govorili preko telefona da baš sada dolaze i da će mi pobiti sve najmilije ako ne napustim stan u kojem živim… bio sam sa decom i ženom ispred zgrade, ako dođu i pucaju, valjda će neko videti pa će se umešati… nisu došli, valjda im je bilo dovoljno zabavno što su mi skratili život za 10 godina… i tako… mnogo toga ima, ali preživelo se…
    Eto i toga je bilo, a ljudima koji su žrtvovani za propagandu neka je večna slava i neka budu zauvek upamćeni… ja ću ih pamtiti jer sam njihova tela gledao kako razvlače buldožeri dok su raskrčivali krš…

    1. Užasno je to što ti se događalo tada, Alex. Imam komšije Hrvate. Prošli smo zajedno sve ono što se događalo, posećivali jedni druge (i dan danas posećujemo, hvala Bogu) za Božiće, Uskrse… Raznih priča ima, zaista. Jesam jednom “popio“ cev u čelo kada sam rekao da mi je bliži dobar katolik od lošeg pravoslavca. I jeste mi jedan “drugar“ skrenuo pažnju da nije u redu da mi Makedonac bude najbolji drug. Znaš šta je zanimljivo…? Danas se taj isti “drugar“ zgražava nad mojim nacionalizmom i ekstremni je pobornik tzv “građanske opcije“.
      Strašno je što takvi ljudi koji su te zvali o svojoj veri i naciji ne znaju ništa, jer da znaju i da to poštuju, takve gadosti im nikada ne bi bile ni na kraj pameti. To su oni isti koji su ubili Brisa Tatona i da ne nabrajam.
      To što volim svoj narod nikako ne predstavlja smetnju da poštujem druge narode i kulture, to me može samo obogatiti duhovno. To što poštujem svoju veru nije mi dozvolilo da kažem nešto drugačije od onoga što sam rekao o dobrim katolicima, jer… Naravno da će mi biti bliži onaj koji poštuje moralne i životne zakone koji su nam isti, nego onaj koji navodno u ime tih zakona vadi pištolj, preti ili šta već radi.
      Pozdrav…

      1. Pozdrav i tebi druže… verujem da je to bilo svuda, takvih priča od Slovenije do Makedonije… zapala je jedna i mene… kad bih svi razvezli jezik – gde bi bio kraj… nekako svi imamo putera na glavi… zato sam altruista, čovekoljubac, neću u tor… pa ma kako se on zvao…
        Pozdrav, bolje da uživamo u ovom proleću i da oteramo te priče što dalje od nas…

    2. Rada72

      Alex, jako mi je žao kad pročitam ovakvu priču kao što je tvoja. Potičem iz multinacionalne porodice. Nemam u porodici samo Crnce. Svi ostali su tu. Jesam nacionalista, ali ne i šovinista. Poštujem druge narode, prilično sam tolerantna.
      Ne mogu nikoga da mrzim. U porodici imam pravoslavce, katolike, kalvine..tako da nemam ni pravo da kažem bilo šta loše protiv ostalih naroda.

      1. Radice , i kada komentarišeno na lepe i na tužne teme , konstatujemo da se nismo ovde slučajno sreli . Pokušavam da se setim , ali mi ne pada na pamet da sam pročitala bilo gde u komšiluku da se neko sa nečijim mišljenjem ne slaže . A bilo je prilika.
        Od tebe se razlikujem po tome što ponekad izustim ponešto protiv nekog naroda, ali opet najviše protiv svog . Nekako , smatram da imam najviše prava da kritikujem sebe i svoje .

      2. Rado isti slučaj… 😀
        U krvi moje dece jedino nema gena Albanaca, ali ne zbog toga što ih mrzimo, već je tako život namestio… svi narodi i narodnosti su se skupili u genima moje dece, a eto, možda bude i poneki Albanski…
        Negoslava, već sam rekao da tvoje priče inspirišu, ne vređaju i omalovažavaju, zato sam ovde i zato otvoreno pričam, jer znam da sam u društvu prijatelja 🙂

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s