Mnogo volim da imam kuću za odmor pored reke .Dugo sam je zamišljala na lokaciji baš onakvoj na kakvoj je kuća u kojoj sam se rodila – rečica ,dobro, seoski potok koji ponekad ostane i bez vode , put, sada već asfaltiran, duuuuugačko dvorište s natkrivenim bunarom , cvetna bašta s ovde-onde kojim strukom povrća za dnevne potrebe, a iza kuće šumovito brdašce .

Valjda zbog toga što u rodnom selu , gde je jedino hteo da gradi vikendicu moj otac kada je počela da ga hvata nostalgija ,  nije bilo takvog placa na prodaju , jako dugo sam se protivila gradnji . Onda  su počeli ratovi u našoj bivšoj zemlji , praćeni kolonama izbeglica koje su smeštali u kolektivne centre , ako nisu imali bolje rešenje , a meni je otac rekao – Nisi mi dala da napravim vikendicu , a ne znaš koliko me je bilo strah kada su počeli ratovi, ako nas poteraju , mi nećemo imati gde da se sklonimo .

Onda sam rekla – pravi gde god hoćeš . I napravio je vikendicu na najlepšem naseljenom  mestu u selu , pa još na svojoj njivi, koju je prodao kada se odeslio u grad i mislio da nikada više neće da se vrati .

Naravno , na onoj teritoriji koja pripada Srbiji . Koju su nekada davno osvajali Turci , a posle toga Bugari i Nemci .

No , nedavno me je onespokojio prijatelj , koji mi je pričao o svojim utiscima s nekog studijskog putovanja po Bugarskoj . Prišao mu je kolega , za kojeg su mu rekli da pripada onoj drastičnoj  nacionalističkoj struji , s pitanjem – kakva je situacija u zapadnim bugarskim pokrajinama .

Mi iz ovih krajeva znamo za tu provokaciju mnogih Bugara , koji i dalje smatraju da  je negde od juga Srbije, gde su za vreme Drugog svetskog rata poklali na hiljade Srba, pa sve sve do sredine Niša njihova teritorija – u šali kažemo da nas do džamije u centru grada svojataju oni, a od nje Albanija, ali je mom prijatelju pitanje bilo čudno . Tim pre što postoje i neke turske tendencije na ovu temu , takodje do Niša, na šta je, šaleći se, podsetio bugarskog kolegu , koji mu je odgovorio – Varate se, kolega, turske aspiracije se kreću sve do Beča .

Pisala sam već negde o tome kako smo tokom studentskih dana krišom bacali poglede na neke nove  , sada već realizovane karte naše zemlje  , koju bi , i ovako suženu , mnogi i dalje da čerupaju , komadaju , raznose i rasparčavaju … do beogradskog pašaluka , kako se nadaju . I kako se mi nadamo da se nikada neće desiti , ali s ne malom dozom zebnje .

Za vreme bombardovanja vikendica koju je sagradio moj otac poslužila je svrsi . Nju jesu preletali avioni koji su neštedimice bombardovali Niš kada su Bugari dozvolili NATO avionima da poleću s njihove teritorije , ali na moje siromašno pasivno Zaplanje nije bačena ni jedna jedina bomba . Kakve  su zasipale ne samo niške bolnice , pijace , ulice i parkove , već i jednu usamljenu kolibu  blizu poslednjih zgrada na kraju Niša , koja se nalazila na našoj njivi , kupljenoj kada su moji roditelji prodavali imanje po selu , misleći da će se u njega vraćati samo kao gosti .

Ovih dana , dok nam iznova , i javno i u potaji , prekrajaju granice zemlje , dok ostvaruju svoje prljave  planove i zacrtavaju još prljavije , setila sam se svega   o čemu sam ovde pisala . Što bi pametnima trebalo da bude opomena , a onima koji ne misle na sutra , koji ne brinu o tom kolektivnom , nacionalnom sutra  … njima će se i dalje dešavati sakaćenje .

Advertisements