Zapadne bugarske pokrajine, Turska do Beča i moja vikendica na pola puta

Mnogo volim da imam kuću za odmor pored reke .Dugo sam je zamišljala na lokaciji baš onakvoj na kakvoj je kuća u kojoj sam se rodila – rečica ,dobro, seoski potok koji ponekad ostane i bez vode , put, sada već asfaltiran, duuuuugačko dvorište s natkrivenim bunarom , cvetna bašta s ovde-onde kojim strukom povrća za dnevne potrebe, a iza kuće šumovito brdašce .

Valjda zbog toga što u rodnom selu , gde je jedino hteo da gradi vikendicu moj otac kada je počela da ga hvata nostalgija ,  nije bilo takvog placa na prodaju , jako dugo sam se protivila gradnji . Onda  su počeli ratovi u našoj bivšoj zemlji , praćeni kolonama izbeglica koje su smeštali u kolektivne centre , ako nisu imali bolje rešenje , a meni je otac rekao – Nisi mi dala da napravim vikendicu , a ne znaš koliko me je bilo strah kada su počeli ratovi, ako nas poteraju , mi nećemo imati gde da se sklonimo .

Onda sam rekla – pravi gde god hoćeš . I napravio je vikendicu na najlepšem naseljenom  mestu u selu , pa još na svojoj njivi, koju je prodao kada se odeslio u grad i mislio da nikada više neće da se vrati .

Naravno , na onoj teritoriji koja pripada Srbiji . Koju su nekada davno osvajali Turci , a posle toga Bugari i Nemci .

No , nedavno me je onespokojio prijatelj , koji mi je pričao o svojim utiscima s nekog studijskog putovanja po Bugarskoj . Prišao mu je kolega , za kojeg su mu rekli da pripada onoj drastičnoj  nacionalističkoj struji , s pitanjem – kakva je situacija u zapadnim bugarskim pokrajinama .

Mi iz ovih krajeva znamo za tu provokaciju mnogih Bugara , koji i dalje smatraju da  je negde od juga Srbije, gde su za vreme Drugog svetskog rata poklali na hiljade Srba, pa sve sve do sredine Niša njihova teritorija – u šali kažemo da nas do džamije u centru grada svojataju oni, a od nje Albanija, ali je mom prijatelju pitanje bilo čudno . Tim pre što postoje i neke turske tendencije na ovu temu , takodje do Niša, na šta je, šaleći se, podsetio bugarskog kolegu , koji mu je odgovorio – Varate se, kolega, turske aspiracije se kreću sve do Beča .

Pisala sam već negde o tome kako smo tokom studentskih dana krišom bacali poglede na neke nove  , sada već realizovane karte naše zemlje  , koju bi , i ovako suženu , mnogi i dalje da čerupaju , komadaju , raznose i rasparčavaju … do beogradskog pašaluka , kako se nadaju . I kako se mi nadamo da se nikada neće desiti , ali s ne malom dozom zebnje .

Za vreme bombardovanja vikendica koju je sagradio moj otac poslužila je svrsi . Nju jesu preletali avioni koji su neštedimice bombardovali Niš kada su Bugari dozvolili NATO avionima da poleću s njihove teritorije , ali na moje siromašno pasivno Zaplanje nije bačena ni jedna jedina bomba . Kakve  su zasipale ne samo niške bolnice , pijace , ulice i parkove , već i jednu usamljenu kolibu  blizu poslednjih zgrada na kraju Niša , koja se nalazila na našoj njivi , kupljenoj kada su moji roditelji prodavali imanje po selu , misleći da će se u njega vraćati samo kao gosti .

Ovih dana , dok nam iznova , i javno i u potaji , prekrajaju granice zemlje , dok ostvaruju svoje prljave  planove i zacrtavaju još prljavije , setila sam se svega   o čemu sam ovde pisala . Što bi pametnima trebalo da bude opomena , a onima koji ne misle na sutra , koji ne brinu o tom kolektivnom , nacionalnom sutra  … njima će se i dalje dešavati sakaćenje .

Advertisements

12 мишљења на „Zapadne bugarske pokrajine, Turska do Beča i moja vikendica na pola puta

  1. Него,
    одличан текст! Упозорење како поједине струје у најближем окружењу гледају на нашу земљу и нашу територију.

  2. Lep tekst. Šta ja znam, imam prijatelja u Bugarskoj, pravog Bugarina, upoznali se na nekoj razmeni i i dan danas održavamo kontakt. On za sebe kaže da je bugarski nacionalista, protivnik je EU itd. itd… Ima jako pozitivno mišljenje o Srbima i Srbiji. Upoznavši njega i njegove sugrađane i sunarodnike, mogu da kažem da imamo mnogo sličnosti sa tim narodom i da ja imam jako lepo mišljenje o njima. Sigurno je da ima tih mišljenja o kojima ti pišeš, upoznao sam i jednog takvog, ali u većini nemaju tako ekstremne stavove.
    Ali, ovaj tvoj tekst je značajan sa jednog drugog aspekta – komadaju nam zemlju, a mi pevamo, igramo i trčimo maraton. Na trg Bana Jelačića izašlo je 50 hiljada Hrvata da iskaže svoj protest protiv ćirilice. Pretpostavljam da većina Hrvata čak i ne deli taj stav, dakle, tih 50 hiljada ljudi je predstavljalo manjinsko mišljenje koje ima prilično problematičnu moralnu podlogu. Mogu samo da zamislim koliko bi Hrvata izašlo na taj trg da brani deo svoje teritorije, dakle onda kada bi iza takve ideje stajala većina tog naroda. I to je zaista za poštovanje.

    1. Blogi , imam i ja divne prijatelje od kojih sam uvek čula samo najlepše reči , ali sam ovoga puta pisala o onim drugim njihovim sunarodnicima. Dešavalo mi se da sretnemo neke njihove poznanike, nikada to nisu bili, podvlačim, njihovi prijatelji, nego sasvim obični poznanici , kod kojih sam osećala tu potrebu da peckaju s navedenim pitanjem . Baš kao i kod nekih drugih , nevažnih ljudi koje sam sasvim slučajno sretala .
      Imaju , oni , čak i posebne akademike, istoričare, ne znam kakve sve “ naučnike “ zadužene za falsifikovanje istorije , čiji je zadatak oduvek bio da u svom narodu stvaraju spoznaju o tome da je Srbija otela deo njihove teritorije i da se oni kad tad moraju izboriti za njih. A u medjuvremenu , dovoljno je da samo dižu halabuku u skladu s dnevno-političkim potrebama.
      Ništa čudno – pa i Rumuni, koji su nam oduvek bili prijatelji, digli su ne tako davno veliku halabuku oko toga da naše ljude koji sebe ne smatraju Rumunima nego Vlasim, mi ipak računamo kao Rumune, deca mnogih naših Madjara koji znaju srpski jezik odbijaju da ga uče jer, zaboga, nastavnica srpskog jezika ne zna madjarski i zašto bi onda oni na teritoriji koja je „pripadala njihovim dedovima učili strani jezik“ … i o tome možemo unedogled.
      Nas su vaspitavali i učili da poštujemo sve ljude, svaku naciju , svaki narod, da nam budu u prvom redu prioriteta , da poštujemo različitosti …i ponosna sam zbog togašto se i dalje držimo tih pravila , ali …ma ne znam, Tangolinin komentar bi ovde bolje rekao ono što želim da kažem.

  3. Ponekad se pitam kako smo baš mi našli da se rodimo na zemlji ničijoj i svačijoj, zemlji koju svako može da svojata, secka i pripaja….dovoljno da nacrta drvo pa od njega da meri i seče ispod i iznad, i levo i desno….i dokle tako?

    Da li se rodio taj koji treba da nas povede u konačnu bitku? Bitku za nas, našu decu, pravo na život bez bombi bez razmišljanja hoće li neko sutra posred ulice povući liniju i reći da od sad živim u nekoj drugoj zemlji?

    1. Танголина,
      одличан коментар!
      Све ми је више зло од оне старе
      „Сами сте криви кад сте зидали кућу на сред пута“.
      Наши преци су кућу зидали где им се чинило да је најлепше и најбоље за оне који долазе после њих, нису размишљали о томе да има људи који само желе да отму што је туђе. Шта год то било.

      Сећам се кад сам 1993. први пут чула песму Бајаге и инструктора „Балкан“ помислила: Како је ово сурово истинито:
      „Ово је овде Балкан, земља из сна,
      између моћних сила добра и зла.
      Ту свако може бити душман и брат;
      сваких педесет лета избија рат.
      Ову су земљу правили
      И ратници и песници
      И различити богови.
      Ово је овде Балкан, мирисни цвет,
      тотално неразумљив за цео свет.
      И свако може бити душман и брат;
      сваких педесет лета избија рат.
      Ову су земљу правили
      И ратници и песници
      И разлицити богови.

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s